Osvrnite se oko sebe. Na ulici, u javnom prevozu. Za
šalterskim redovima, trpezarijskim stolovima. U restoranima i parkovima. U
školskim klupama. Pa čak i na najintimnijim mestima, kao što su toalet ili
postelja. Šta vidite? Tako je: ekran vašeg androida, tableta, ili laptopa. A
sad ugasite ekran, pronađite svoj odraz u istom i pokušajte da se vratite u
detinjstvo, kada ste prijatelje sticali u parkovima i školama.
Setite se neopisive tuge kada su nas glasovi majki,
čim se upale prve svetiljke na ulici, dozivale da pođemo kućama. Hej, kako su
duge te noći bile! Ko će dočekati sledeći dan, kad bismo se opet okupljali u
zelenom dvorištu u suterenu zgrade. Indijanci, kauboji, takmičenje u
preskakanju lastiža, razgovori. Drugarstvo i drugarske „svađe“. Bili smo deca,
nismo imali „pametne“ telefone i fejsbuk profile, i bili smo srećni.
U godinama koje su došle, vrtlog modernog doba usisao
je sve ono što je do tada važilo za normalnu i poželjnu pojavu u društvu;
izbio iz dečijih ruku praćke, lastiž, loptu, ugurao im androide u ruke i ubedio
da će se tamo još bolje „igrati“. Igre su se pretvorile u digitalno nasilje i
neodgovorno ponašanje. Deca su često sebična, razmažena i drugare biraju prema
tome kakvu odeću nose i koji model telefona poseduju. A društvo i druženje izgubili
su svoju izvornu vrednost i značenje. Među stotinama i hiljadama „prijatelja“
na mreži, nikad nismo bili usamljeniji.
Ali, za našu decu još uvek nije kasno. Okrenite ih
prirodi i planinama.
Na planinama su svi jednaki.
Ovde nema mesta statusnim simbolima. Nakon boravka u
prirodi, prijateljstva se više neće meriti po tome ko kakav telefon ima ili po
tome jesu li patike iznošene ili nove. Već po tome ko je pružio ruku kada je
trebalo preći preko stene, i po tome koliko je osmeha i istovetnog osećaja
sreće izazvao isti razlog – recimo, pogled sa vrha.
Drugarske „veze“ postaće neraskidive.
Setite se osećaja privrženosti kada nam je prvi put u
školskom dvorištu prišao drug i ponudio pola užine. A sada udvostručite taj
osećaj kod dece, kada, na putu kroz planinu dele hranu, vodu, prolaze kroz isti
napor i zajedno dolaze do cilja – vrha planine. Umesto fudbalskog igrališta u
gradu, gde, ponekad, može doći i do svađe, ovde su svi „pobedili“ igrajući u
istom timu.
Deca će naučiti da se suočavaju sa preprekama u životu
Kada, sa rancem na leđima, na minusu, po snegu, ledu i
kiši, oni slome svoje psihičke barijere da bi uspešno savladali fizičke
prepreke, isti „šablon“ će primenjivati sutra u životu! Vremenom, kako budu
odrastali i, srazmerno, planinarski izazovi budu postajali veći i teži, tako će
se i oni odvažnije hvatati u koštac sa izazovima u životu. Jednačina je prosta:
ako su uspeli doći do vrha u ekstremnim uslovima, uspeće i u svojim ciljevima
dole, u podnožju.
Postaće odgovorniji
Planinarenje zahteva disciplinu, kako tela, tako i
uma. Umesto da vikendom spavaju do podneva, a zatim se iz ležećeg, premeste u
sedeći položaj za računarom ili konzolom, oni će naučiti da ustaju rano, a
prethodno sami spakuju svoj planinarski ranac i legnu na vreme. Poštovaće i
tuđe vreme i zajednički dogovor.
Planinarenje je ubedljivo najzdravija fizička
aktivnost, a činjenica da se odvija u prirodi, na najlepšim mestima koja možemo
da zamislimo, još više daje na značaju istog. Pogledajte našu decu danas. Evo,
uostalom, malo tužne statistike: u Srbiji je 13,2% dece umereno gojazno, a 7,5
% dece gojazno. Ovi klinci su potencijalni pacijenti na kardiologiji i
endokrinologiji, zbog velikih rizika od dijabetesa i drugih
hroničnih bolesti. Institut za javno zdravlje “Batut” je sproveo
istraživanje koje je pokazalo da se po broju mališana sa viškom kilograma
uklapamo u svetski trend – epidemije gojaznosti. Planinarenje će
učiniti da vaše dete istroši od 350 do 800 kCal po satu, u zavisnosti od
njegove težine I tempa kojim se kreće. A prosečna planinarska tura ne traje
manje od 4 sata. Izračunajte sami.
Smanjiće se nasilje u školama
Možda “hrabra” tvrdnja, ali verujem, tačna.
Planinarenje je aktivnost koja u određenoj meri eliminiše potrebu da budemo
moćniji u odnosu na drugoga I da ga savladamo. Ako se uopšte može odrediti cilj
planinarenja – to čak nije, nužno, ni stići na vrh planine, već uživati u
predelima koji nas okružuju, tako što usput savladavamo prirodne prepreke, ali
I sopstvene slabosti. Kada deca zajedno rade na savladavanju sopstvenih
slabosti, ujedno će jačati I drugarstvo.
Naučiće da donose prave odluke u pravom trenutku
Vratimo se na pretpostavku da cilj planinarenja nije
uvek stići na vrh planine. Planina ima poslednju reč, I njeni se zakoni moraju
poštovati. Nekada će loši vremenski uslovi odvratiti ekipu malih planinara u
svojoj nameri da dođu na vrh, a oni će naučiti da to nije poraz, već naprotiv –
sposobnost da se donese ispravna odluka koja neće ugroziti njihovo zdravlje, a
kada budu stasali I za neke “ozbiljnije” uspone, I život.
Postaće sistematični I istrajniji u kućnim I školskim
obavezama
Zar nije tako? Uz svog iskusnog vodiča, vremenom će se
I sami izveštiti oko organizovanja akcija i prethodne pripreme. Kako sam
odlazak na planinu zahteva raspitivanje o terenu koji nameravamo da posetimo,
planiranje alternativnih ruta, načina hidratacije ukoliko nema izvora pijaće
vode, pakovanje opreme koje ponekad predstavlja umetnost I mnogo drugih
stvari; kada bude došao red da se uradi domaći ili pospreme igračke, uradiće to
sa disciplinom koju su stekli zahvaljujući planinarenju.
Postaće snalažljiviji
Naučiće da pale vatru, pročišćavaju vodu sa izvora
sumnjivog kvaliteta, naučiće da se orijentišu u prirodi. Treba li govoriti o
njihovoj svesti o očuvanju planina I celokupne životne sredine, koja će se
podići na viši nivo? Učiće o prirodi I od prirode.
Postaće bolji ljudi.
Kada se nađemo u prirodi, u ovom slučaju – na planini
koja ima zadnju reč, tek tada shvatimo koliko smo mali. Kad se čovek vrati
prirodi, on se rukuje sam sa sobom. Osećanje duhovnog zadovoljstva koje
prevazilazi potrebu za materijalnim, promeniće vašu decu iz korena. Dole, u
gradu, viđala sam “važne” ljude u foteljama, čiji je ego veći od samih planina.
No, izgleda da ego ne opstaje na visinama preko 500 mnv. Direktor u fotelji ili
radnik na kiosku – na planinama smo svi isti I radost zbog ponovnog susreta na
tim divnim mestima je obostrana I iskrena.
I za kraj, jedan od mojih omiljenih citata iz Ničeovog
dela “Tako je govorio Zaratustra”:
„O, nebo nada mnom! O, čisto, duboko nebo! Ti ponoru
svetlosti! Gledajuć’ u te, drhtim božanskim željama. Da se bacim u tvoje visine
– to je moja dubina! Da se sakrijem u tvojoj čistoti – to je moja nevinost! I
kad lutam sam, za čim moja duša gladuje noću i na stazama nesigurnim? I kad se
uspinjem na planine, koga uvek tražim na planinama, ako ne tebe? I svo lutanje
moje i planinarenje, sve je to samo neophodnost i nezgrapno sredstvo: sva moja
volja želi jedino da leti, da leti u tebe!“
Jelena Dragićević
Izvor: http://lungful.net/2015/11/13/zasto-bi-planinarenje-trebalo-uvesti-kao-predmet-u-osnovnim-skolama-ili-bar-kao-redovnu-porodicnu-aktivnost-u-vaspitanju-dece/
