Priroda
nam toliko daje, trebalo bi da joj vratimo makar malo
Dragan
Pavlović, poznatiji kao Dragan Pustolov, svetski je putnik, avanturista,
sportista, planinar, slikar freskopisac, ikonopisac, grnčar... Učesnik je visokogorskih uspona na najviše vrhove
Evrope, Afrike, Azije (treking do baznog kampa Mont Everest), plovio je od
izvora do ušća Amazonom, vodio je treking ture kroz prašumu Venecuele, kao i Inka
treking do Maču Pikčua u Peruu... Kao planinarski vodič,
predsednik Odbora za planinarstvo PSK Kopaonik, član načelništva Službe vodiča
PSS, jedan je od osnivača i predsednik komisije za ekologiju pri PSK Kopaonik
(Beograd). Kako sam kaže, jedna ga misao vodi kroz život: Čovek se odmetnuo od
prirode. Sve dok joj se ne vrati i ne uspostavi nekadašnji sklad, biće u
problemu.
Karijeru
si započeo u firmi za ugradnju parnog grejanja „Montaža“ i IMT-u. Da li ti
je teško padao kancelarijski posao?
To je bilo davnih godina, kada sam se sa srednjom
školom zaposlio, kako bih pobegao iz male, seoske sredine i došao u veliki
grad. Ništa mi nije bilo teško, jer sam bio željan novih saznanja i poznanstava,
kao i daljeg školovanja. Celo moje unutarnje biće govorilo mi je da što pre
odem iz tako velike firme, jer ona zarobi i uljuljka čoveka, pa skoro ceo svoj
radni vek ostane tu gde jeste. Moja je priroda stremila ka slobodi.
Godine
1992. počeo si da radiš kao komercijalista u privatnoj firmi za prodaju
školskog pribora i suvenira „Neptun“...
Ta godina bila je prelomna za moj život. Do tada sam
se aktivno bavio borilačkim i ekstremnim sportovima (padobranstvom, ronjenjem,
alpinizmom i speleologijom). Godine 1991. bio sam učesnik ekspedicije
Kilimandžaro. Po povratku, krenuo sam putem joge i počeo da istražujem i spoznajem sebe iznutra. Svi putevi
su mi se tada otvorili. Napustio sam IMT i počeo da radim kao komercijalista u
privatnoj firmi. Vrlo brzo otvorio sam svoju firmu, ali sam je posle tri godine
i zatvorio, jer je takav posao donosio puno stresnih momenata, koji nisu
odgovarali mojoj prirodi.
Godine
1995. otvorio si STR „Kibo“. Kako je tekla proizvodnja ukrasnih predmeta?
To je bilo otkrovenje za mene. U meni je od rane
mladosti ležao umetnički dar koji je samo čekao da se ispolji. Situacija u
zemlji mi je išla na ruku. Zbog sankcija uvoz je bio onemogućen, a tržište je
bilo željno robe. Počeo sam sa proizvodnjom gipsanih figura, jer sam kao
komercijalista već imao razrađenu mrežu za plasman robe. Moji proizvodi pretežno
su bili namenjeni deci, što mi je pričinjavalo dodatnu radost. Uspešno sam
radio i ujedno imao puno slobodnog vremena za sportske aktivnosti i putovanja.
Reci mi
nešto više o kursu keramike u Manakovoj kući i radu sa glinom: koliko je glina
zahtevna, odnosno zahvalna, privlače li te neki drugi materijali?
Sve se odvijalo spontano. Osećao sam da će se
tržište jednog dana zasititi gipsanih figura, pa sam krenuo da istražujem svet
keramike. Završio sam kurs za izradu unikatnih predmeta od gline, kod dva divna
predavača, profesora na akademiji, koji su nam nesebično prenosili svoje
znanje. Savladao sam sve tehnike, kupio peć za pečenje i krenuo u nova
istraživanja. Kasnije sam upisao i završio četvorogodišnje studije ikonopisa i
freskopisa na Akademiji crkvenih umetnosti (danas je to Akademija pri
Bogoslovskom fakultetu).
Kao član
Udruženja umetnika „Vizantija“ učestvovao si na više grupnih izložbi keramike u
Srbiji. Sigurno imaš mnogo lepih uspomena iz tog perioda...
Da, to je veoma lepo iskustvo. Imam dosta grupnih
izložbi. To je poseban osećaj - kada možete svoj rad i energiju da podelite i
ponudite drugima. U radu sa glinom privlačili su me detalji: nepravilan oblik
nekog drveta, panja, stare srpske kuće - sve sam to izrađivao u minijaturi.
Radeći u glini dostizao sam mirnije i uravnoteženije stanje.
Nedavno
si osnovao Udruženje umetnika za izradu i očuvanje tradicionalnih rukotvorina „Etno
Izvor“ - sa kojim ciljem (http://etnoizvor.blogspot.rs/)?
Napredna tehnologija i ubrzani tempo života udaljili
su nas od naših tradicionalnih rukotvorina, od vremena kada su ljudi stvarali
koristeći prirodne materijale, kada su bili u prisnoj vezi sa prirodom, kada su
je iskreno poštovali. Kako te veze skoro da više i nema, verujem da ćemo oživljavanjem
starih zanata zadržati kontakt sa prirodom, a na taj način i sa samim
univerzumom.
Bavio si
se ekstremnim sportovima: alpinizmom, padobranstvom, ronjenjem, jahanjem,
borilačkim veštinama, speleologijom, kanjoningom... Šta te je privuklo njima?
Kako su te i koliko ispunjavali?
Na ovo pitanje
odgovoriću jednim citatom: „Šta je to što nas vuče u
avanturu, neizvesnost koja se ponekad graniči sa nemogućim? Neki kažu da
postoji grupa ljudi koja ima potrebu za adrenalinom i koja vremenom postaje
zavisna. Oni su uvek u pokretu, spremni za ekstremne akcije. Ponekad ih je
teško pratiti. Ako im oduzmete tu vrstu aktivnosti, oduzimate im i volju za
životom.
Sa naučne strane „adrenalin“ kad se izluči vezuje se za određene
receptore u mozgu i na prirodan način pripremi životinju ili čoveka za borbu, u
trenutku povećava snagu i kratkotrajne fizičke mogućnosti, smanjuje mogućnost
krvarenja i poboljšava vid u mraku. U svakom slučaju posle doživljenog
adrenalinskog iskustva život se spozna na drugačiji način, gleda iz druge
perspektive, mnogo se više vrednuje i ceni: počinjete da zapažate i uživate u
malim, jednostavnim stvarima koje često prolaze pored vas, a da ih ne
primećujete ili ne prepoznajete.“
Možeš li
istaći svoje najteže/najdraže iskustvo iz tog perioda?
Najteži trenutak doživeo sam kao vođa ekspedicije na
Pamir (Kirgistan). Prilikom uspona na vrh Lenjin (7148 m), zateklo nas je nevreme
na visini od preko 5000 m. Samo smo uz Božiju pomoć, kojem sam se iskreno
pomolio, stigli do baznog kampa.
Od najdražih iskustava izdvojiću njih nekoliko: prolazak
stazom kojom su išle Inke i dolazak do Maču Pikčua koji se nalazi na visini od
oko 3000 m, u kojem se oseća posebna vibracija, poseban mir koji se rečima ne može
opisati; prolazak Nacionalnim parkom Kanaima u Venecueli ili vožnja uzvodno
prašumskim rekama Karao i Čurun, pešačenje kroz prašumu do Anđeoskog vodopada, plovidba
Amazonom... neopisivo je, fascinantno, nadrealno iskustvo.
Kakav je
osećaj propadanja, zaranjanja, jahanja? Imaju li išta zajedničko?
Svi ekstremni sportovi imaju nešto zajedničko, a to
je adrenalin. Baveći se padobranstvom stičete posebno iskustvo – stičete pojam
o vremenu. Padobranstvo je prava umetnost. Samo u vazduhu, dok propadate,
možete da spoznate kolika je zapravo dužina jedne sekunde, i koliko radnji za
to vreme možete uraditi. Posmatrati zemlju iz ptičije perspektive prelepo je
iskustvo. Ronjenje je posebna priča. Spuštanjem na dubinu od preko dvadeset
metara odlazite u drugi, podvodni svet. Okruženi ribama koje vas znatiželjno
posmatraju, čini vam se kao da ste na drugoj planeti. Tišina morskih dubina
posebno je meditativno stanje.
Još kao dečak voleo sam igre Indijanaca i kauboja, zato
sam i poželeo da savladam veštinu jahanja. Čovek i konj moraju da budu u skladu,
samo će vas tako životinja slušati i pratiti. To je samo jedan od načina da se vratite
prirodi. Želja mi je, i sigurno ću je ostvariti, da na konju pređem velike
destinacije. Imao sam prilike da vidim ljude koji su na konjima iz Francuske,
preko Srbije, išli za Kinu. Zamislite kakav je to neverovatan osećaj i iskustvo!
Da li si
ikada, baveći se ekstremnim sportovima, osećao strah i kako si se sa njim izborio?
Strah je
uvek prisutan i to je prirodno, jer vas usmerava, čini vas opreznim, budnim. Ne
sme, međutim, da vas zarobi, blokira, jer u tom slučaju nema ni donošenja racionalnih
odluka, niti rešavanja ekstremnih situacija.
Godine
2014. osnovao si, sa grupom istomišljenika, komisiju za ekologiju „Čisto i
bistro“ pri PSK Kopaonik. Zašto? Zašto je važno živeti u zdravoj sredini, u
saglasju sa prirodom?
Više od
trideset godina bavim se planinarenjem. Zadnjih deset godina radim kao
licencirani vodič Planinarskog saveza Srbije. Srbiju sam obišao uzduž i popreko.
Obišao sam skoro sva naša sela i zaseoke. Lepotu naše zemlje u svakom selu,
svakom potoku, reci nagrđuje bačeno smeće. Nad takvim sam se prizorima uvek
zgražavao, ali se nikad nisam zapitao šta ja kao pojedinac činim da to sprečim.
Tako je grupa
istomišljenika, kojoj sam se rado pridružio, 2014. godine formirala Komisiju za
ekologiju, pri PSK „Kopaonik“ (http://cistoibistro.blogspot.rs/). Počeli smo da
organizujemo akcije uklanjanja bačenog smeća sa zelenih (Beo)gradskih površina.
Radili smo vođeni mišlju da nam priroda sve daje i da na taj način možemo makar
malo da joj, sa zahvalnošću, vratimo. Čitava božanska kreacija, nazvana planeta
Zemlja, sa svim svojim lepotama, stvorena je za nas, za čoveka. Bez prirode ne bismo
opstali i često se pitam: zar je čovek toliko slep da to ne vidi i ne oseća, zar
može da živi ne poštujući okolinu? Ako se svest ljudi ne promeni, ako se ne
probudimo, onda smo u velikom problemu. Jednostavno ćemo nestati.
Imali ste
do sada nekoliko akcija... Planirate li ih još i kada, gde, kako...
Da, uspešno
smo sproveli nekoliko akcija čišćenja Košutnjaka, koje su sve bile ispraćene u medijima.
Opština Rakovica nam je puno u tome pomogla. Lep je osećaj kada prođem
deonicama koje smo očistili i vidim nove mlade biljke koje stasito rastu i
prekrivaju, sada raskošna, mesta na kojima se do juče nalazilo smeće. Imam
utisak kao da mi govore: „Hvala vam, ovo je sada naše novo stanište, ovde je
sada naš novi život!“
Organizovali
smo i niz predavanja (Osnovna škola „Sveti Sava“, Geografski fakultet, Astronomsko
društvo „Ruđer Bošković“), raspisali konkurs za angažovanu fotografiju pod
nazivom „Divlja deponija u mom kraju“, koji uskoro privodimo kraju. U planu nam
je da proširimo akcije po čitavoj Srbiji i da edukativnim predavanjima po
školama u gradovima i selima podižemo svest ljudi da više ne bacaju smeće u
prirodi, i da ujedno vršimo pritisak na opštinske strukture da u svakom selu
obezbede kontejnere za odlaganje smeća.
Priroda
je živ organizam. Kada si prvi put osetio njen poziv?
Čini mi se da sam još od malih nogu osetio njen zov.
S obzirom da sam detinjstvo proveo na selu, bio sam okružen prirodom. Priroda
je živi, kompleksan organizam koji ima svoju svest, dušu. Sve je živo: voda,
biljke, čak i kamen ima svest, o životinjama neću ni da govorim. Priroda nas
svojim neodoljivim zovom mami u svoje okrilje. Priroda nas nesebično voli,
štiti i pored toga što je neprestano povređujemo. Ona nam daje znanje, zahvaljujući
njoj opstajemo, opštimo sa samim Tvorcem, ali na žalost, mnogi to ne vide, ne
osećaju.
Šta te je
opredelilo planinarenju i kakav je osećaj peti se na visoke planine?
Jedan mudri učitelj je rekao: „Planinarenje je
stepenica ka Bogu“. Slažem se sa njim. Planinareći opštite sa samom prirodom,
sa samim univerzumom. Naročito kada se penjete na velike visine. Pročistite
svoje biće do te mere da svoj život vidite na dlanu, sagledavate ga iz druge
perspektive. Čula vam se izoštravaju, svesniji ste života oko sebe i počinjete više
da ga vrednujete. SHVATITE DA STE JEDNO SA OKOLINOM, SA SAMIM UNIVERZUMOM, da
ste deo božanske kreacije, da priroda bez vas ne bi bila ucelovljenja, kao ni
vi bez nje.
Kako
visina utiče na pojedinca?
Visina vas PROČISTI, ali i RAZGOLITI. Svi mi imamo
hiljadu maski i svaki put, u zavisnosti od toga sa kim komuniciramo, stavljamo na
sebe neku drugu masku. Mnogi nam se na prvi pogled učine dobrim, čestitim, ali
kada se popnete na preko 4000 mnv, maske polako počinju da spadaju i vi ostajete
razgolićeni. Tog momenta na površinu ispliva vaš pravi karakter, pokazujete
kakvi ste zaista. Više puta su me iznenadile meni drage osobe koje su na
velikim visinama pokazale svoje pravo lice. Javlja se netrpeljivost, sebičnost,
gramzivost, netolerantnost, neki čak ne pružaju pomoć drugima. Obično to
ispričam ljudima pre nego što počnu uspon, kako bi znali šta ih čeka gore i kako
bi bili tolerantniji jedni prema drugima.
Postoji
li neko posebno iskustvo koje si doživeo na planini, a koje bi podelio sa nama?
DA, ISKUSTVO MOLITVE….
Godine 2008. organizovao sam i vodio ekspediciju na
Pamir u Kirgistanu. Cilj je bio uspon na vrh Lenjin, visine 7148 m. Pošli smo
iz prvog baznog logora na 3600 m, odakle smo peli aklimatizacione uspone na
4400 m do drugog baznog kampa, a odatle do trećeg kampa na 5400 m. Od drugog do
trećeg kampa na 5400 m prešli smo, veoma oprezno i u navezi, preko 52 glečerske
pukotine, dubine i do stotinu metara.
Ono čega se najviše plašim na planini je magla,
naročito u zimskim uslovima i to mi se upravo i desilo. Krenuli smo sa 4400 na
5400 mnv, sa opremom na leđima u dve naveze. Prošli smo prvi deo, ali nam je
ostao drugi, preko jednog platoa. Vreme se pogoršalo i za nepun sat počela je
grmljavina i sneg je krenuo da pada. Vrh Lenjin nije kultivisana planina, što
znači da staze nisu markirane ili su markirane samo delimično. Sneg je neverovatnom
brzinom pokrio stazu. Nazad nismo mogli, jer su iza nas bile pukotine koje smo
prošli, a bilo ih je još dosta ispred nas. Sve je postalo belo. Staza se više
nije videla.
Počeo sam da prizivam Svevišnjeg Gospoda da nam
pomogne. Obično kada se molimo to činimo kao papagaji, površno. Moja molitva
bila je vapaj za pomoć. Hodao sam u pognutom položaju. Kada sam podigao glavu, na
nekih desetak metara ispred sebe ugledao sam dve siluete sa rančevima na
leđima. Obradovao sam se. Okrenuvši se prema grupi, rekao sam im da nismo sami,
neko je ispred nas. Kada sam se ponovo okrenuo, ispred nas nije bilo nikog.
To me je uznemirilo i pomislio sam da haluciniram. To
se dešava kada su ljudi jako iscrpljeni ili promrzli. Međutim, nisam bio ni
jedno ni drugo. Opet sam prizvao Gospoda, i verovali ili ne, odjednom je staza,
koja se do tad nije videla od snega i magle, postala fluoroscentno bela.
Krenuli smo njome. Vijugala je čas levo čas desno i posle jedno 200 m naišli smo
na crvenu zastavicu kojom je staza bila obeležena - znak da idemo u pravom
smeru. Naišli smo na još jednu oznaku i došli do veće pukotine. Ispred nas
videli smo logor.
Pozvali smo u pomoć. Pritekao nam je jedan Rus, koji
nas je usmeravao kako bismo prešli preko pukotine. Došavši u logor, rekao sam
grupi da ih nisam ja doveo do logora, već neko mnogo moćniji i uzvišeniji, i da
treba Njemu da se zahvalimo što smo ostali živi.
Da li je
teško zaljubiti se u planinu?
Ne, ako imate tu vrstu senzibiliteta da prepoznate (njenu)
pravu lepotu.
Šta ti
govori priroda kada si na velikim visinama, kako ti se obraća, kako tada opštiš
sa njom, sa samim sobom?
Kada se stopite sa čistotom okoline i kada vam se biće
pročisti i uspostavite jedinstvo sa prirodom onda počinje da vas prožima muzika
tišine. To je najblaženiji ton, mislim da je sveprožimajući i da od njega sve počinje.
On je prisutan među nama, samo što ga ne čujemo od gradske vreve ili neke druge
buke. Možemo ga u gradskoj sredini čuti samo u stanju meditacije. Imam utisak
da mi kaže: TI SI JA, JA SAM TI… MI SMO SVE…
Da li te
je planinarenje promenilo i u kom smislu?
Dalo mi je snagu i čvrstinu, učinilo me je svesnim
sopstvenog postojanja, naučilo me je da je svaki pojedinac koji se spustio na
Zemlju važan. Planinarenje me je ojačalo do te mere da mnogo lakše mogu da
rešim neke životne prebleme koji mi se nameću. Učinilo me je boljim čovekom,
naučilo me je da prihvatam različitosti koje nas okužuju. Naučilo me je da
prihvatam prijateljstva bez obzira na versku opredeljenost, nacionalnost ili boju
kože.
Kako se
postaje planinar?
Veoma jednostavno. Učestvovanjem na akcijama, prvo
na laganim pešačkim turama, a potom, u skladu sa kondicijom i afinitetima, na
jačim, visokogorskim, pa čak i alpinističkim usponima, učlanivši se u bilo koje
planinarsko društvo, postajete član planinarske organizacije (http://www.psd-kopaonik.org.rs/).
Savet
onima koji žele da postanu planinari?
NE
PLAŠITE SE. PRIRODA VAS VOLI I ZOVE U SVOJE OKRILJE. PRIGRLITE JE. ONA JE NAŠA
DRUGA MAJKA.
Razgovor
vodila
Tamara
Lujak
