FOTO reportaža: Tara

Tara, Foto TL

Tara, Foto TL

EKO aforizmi: Tamara Lujak

Mislite da je poslednji cunami bio previše?

Bog

Koliko puta treba da ponovim neke stvari?

Bog

I zemlja treba nekog da traje.

Imate li klimu?

Moja se pokvarila.

Bog

Svet nije stvoren za pešake,

uzviknu automobil.

Oladite malo.

Jedva se diše.

Đavo

Globalno zagrevanje me ne pogađa.

Ja imam gde da se sklonim.

Bog

I Zemlja treba nekog da je greje.

Ukopavaj se,

uzviknu korenje.

Gasite peći!

I ovde je pretoplo!

Đavo

Ukrasi od recikliranih knjiga

Čika Peca: RECIKLAŽA

RECIKLAŽA!

Otac mi je rek'o:

„Prestani, ne glumi,

kako mogu novine

da rastu u šumi?

Nećeš, valjda, reći,

drago moje dete,

da na grani rastu

sveske i salvete?“

Tu se tatin sinčić

nasmejao slatko,

pa je svome ocu

rek'o vrlo kratko:

„Poznato je svima

i to šumi smeta,

papir se za sveske

pravi od drveta

Zato imam predlog

šta da se uradi,

skupljaj stari papir,

pa nek' se preradi!

Iako svi znaju

neka se ponovi,

od starog papira

dobija se novi.

Stručnjaci nam tvrde

da to nije laža,

prerada se zove

još i reciklaža.

Čika Peca

Objavljeno uz dozvolu autora.

Tamara Lujak: TRAŽIM POŠTOVANJE

Starom me devojkom zovu. Istina je, stara sam, ali nisam baš toliko da ne čujem kako o meni govore iza mojih leđa, da ne vidim kako mi se cere u lice, kako okreću glavu u stranu kad se o mojoj sudbini govori.

Umorna sam. Stara sam i bolesna. Za to sam delimično sama kriva, a delimično su kriva i moja deca, ona najpametnija, najrazboritija – ta su mi postala najveće razočarenje i najveći teret. Ponekad mi se čini kako sam precenila sopstvene mogućnosti. Mislila sam, mogu sve sama, neuništiva sam. Danas, međutim, ne mislim više tako. Što dani više prolaze, to mi je teret na plećima sve teži, to su mi misli sve turobnije, a sudbina sve neizvesnija. Svakako da se ne radujem tome. Ali se, još više nego za sebe, bojim za one koji su me u ovo teško stanje doveli – moju decu. Ako ja odem, ako ja propadnem, pokleknem, urušim se, nestanem – neće biti ni njih.

Ali, kako da se izborim za sebe? Ja sam samo jedna – a njih je previše. Na milione. Milijarde. Kao mravi hodaju, gužvaju se, spopliću i povređuju me, nagrizaju, ispuštaju svoje otrove u mene, zagađuju me, prljaju, ne misle na pokoljenja koja dolaze. Žive kao da im je svaki dan poslednji. Kao da je svaki MOJ dan poslednji. Toliko sam se trudila da ih iznedrim, da ih izvedem na pravi put, obrazujem, osokolim, ulepšam, prolepšam. Kakva sam im samo tela podarila! Kakav um! Snove! Čarobne izume! I šta su sa njima uradili? Bacili su sve u blato! Sve su upropastili: i mogućnost napretka i mogućnost oporavka, izlečenja.

Promenila sam se, znamo to i vi i ja. Moje kose više nisu tako lepe, moja ćud više nije tako pitoma, moja se narav prozlila. Postala sam mrzovoljna, nestalna, zlobna, promenljivog raspoloženja, nepredvidiva. To sam doduše uvek u neku ruku i bila, čudljiva, ali moja su deca naučila vremenom da se nose sa mnom. Danas to, međutim, više nije slučaj.

Ako su ikad i mislila da mogu lako sa mnom – danas to više nije moguće. Sa ove tačke više nema povratka. Sve su teži moji izlivi besa, sve su teže i strahotnije moje kazne. Počela sam da se svetim za svo zlo koje mi je učinjeno – a učinjeno je toliko toga! Vi najbolje znate koliko! Neprekidni ratovi, menjanje i ustavljanje vodenih tokova, seča šuma i prašuma, GMO, hemijska zagađenja... Ni sami ne znate čime me sve trujete. Ni sama ne znam dokle ću moći da trpim. Šta će biti poslednja kap koja će preliti čašu.

Ne znam zašto vas još nosim u nedrima. Ne znam zašto vas već nisam otresla sa sebe. Slaba sam, kao i svaka majka, na svoju decu. Ne mogu tako lako da vas se odreknem, za razliku od vas koji ste mi sa neskrivenom lakoćom okrenuli leđa, zaboravili me, sputali me, ograničili me, upregli, uvezali, ukrotili, zauzdali. Mislite, ako se ne ljutim, ako ne reagujem – da sam krotka, da sam pitoma, da sam ljubazna i da ću takva zauvek biti. Kako se samo varate!

Budem li se samo naljutila, budem li se zaista na vas naljutila, nastaće kataklizme kakve ni Bog nije uspeo da smisli! Nastaće takve promene, takve će strahote zavladati, da nećete znati šta vas je snašlo i  tad će biti prekasno i za mene i za vas. Za mene – da se zaustavim, za vas – da se spasite.

Zato, pamet u glavu. Umirite se, smirite se, uljudite se. Ne zaboravite ko vas je rodio, ko porodio, ko odgajio. Ne zaboravite ko vam hranu daje, ko vodu za piće, ko sunce da vas greje, vetar glavu da vam hladi. Sve to mogu da vam uskratim. Sve mogu da vam oduzmem. Jednim pokretom, jednim potresom. Setite se, činila sam to i ranije. Zemljotresima zovete moje gromoglasne grdnje, tornadima moju viku, cunamijima moje izlive besa. Svu tu silu mogu da podignem i uperim je protiv vas. Stoga, ne zaboravljajte ko ste i odakle ste potekli!

Moja ste deca, moji sinovi i kćeri, i zato tražim pažnju, tražim poštovanje. Setite se da vašoj deci u amanet ostajem, ona će sutra, kad vas ne bude bilo, o meni voditi računa. Ne zaboravite da na njima ovaj svet ostaje – a ako je on zagađen – gde će i kako živeti? Zahtevna sam, kao i svaka majka. Nije lako ispuniti sva moja očekivanja. Ali, velike sam vam poklone dala, veliku sam cenu za vas platila – i očekujem da mi se makar jedan deo vrati. Očekujem da ćete o meni voditi računa kad oslabim, a već sam slaba, očekujem da ćete mi vidati rane kad se pojave, a već su se otvorile, nadam se da ćete me izlečiti, kao što sam ja lečila vas.

Ne dozvolite da se moji izvori zatruju – oni su vaš život. Ne dozvolite da moje seme istruli – ono je vaša hrana. Ne dozvolite da se moj vazduh uprlja – on je vaš dah i udah. Ne prekorevam vas. Razumem potrebu za znanjem – ja sam vam je usadila. Razumem potrebu za usavršavanjem – i sama sam od vajkada na tom putu. Ono što ne razumem, ono što me najviše boli je što prljajući, trujući, ubijajući mene – ubijate sebe. Zar vam se život toliko omrznuo? Zar vas ničemu nisam naučila? Zar vam nisam usadila nagon za samoodržanjem?

Ovo nije prekor. Ovo je moja poslednja molba, moj poslednji pokušaj da vas trgnem, probudim, prizovem k pameti, moje poslednje upozorenje. Osvestite se! Promenite se. Oslobodite se, oslobodite me: prljavštine, smeća, zagađenog vazduha, vode i zemlje, štetnih agenasa, izduvnih gasova, genetski izmenjene hrane, nafte, teških metala, pesticida, plastike, nuklearnog otpada... Spasite se, spasite me, jer ako nećete vi – ko će?

Iskreno vaša,

Majka Priroda