Debelo razgranato korenje talasalo se preko
treseta poput hobotnice preko peska. Kada je stiglo do skladišta od šimšira, biće
razgrnu lišće i izvadi gigantsku mačetu neobičnog oblika. Mačeta je bila stara
i nazubljena od korišćenja, ali je i dalje bila dobra. Biće odtalasa nazad do
gaja i zašumi glasno krošnjom, a zatim, pošto nije bilo odgovora, još jednom.
Utom iz gaja tromo istalasa još jedno manje biće. Izraz mu je bio nezadovoljan.
Veće biće zašume:
- Hajde da mi pomogneš da se spremamo za zimu.
- Ali, oče, Trešnja je nabavio novo mineralno kamenje,
doneo mu je rođak čak iz drugog područja i zvao me je da dođem!
- Onda požuri da mi pomogneš, što pre počnemo, pre ćemo i
završiti i onda možeš da ideš kod Trešnje.
- Ali, oče…
- Idi po mačetu. Imaš jednu malu u skladištu.
Manje biće zaškripa nevoljno granama i odtalasa. Ubrzo se
vrati sa manjom, novijom mačetom. Oba bića krenuše niz padinu. Išli su često
korišćenom stazom, štraftom braon boje koja je odudarala od beskrajnog zelenila
trave. Ubrzo stigoše do useka u brdu gde se nalazila gomila grubo nasečenih
trupla. Neka su bila cela, sa trunkama života u sebi.
- Ti seci ova manja - reče veće biće pokazujući granom -
i posle ih nosi i ređaj iza.
Manje biće se tromo odgega, namesti jedno malo truplo i
udari ga mačetom. Nije se raseklo, već se mačeta zaglavi na polovini.
- Sad okreni mačetu i udari naopačke - posavetova ga
drugo biće, što ono i učini i truplo se raspade na dva dela.
Veće biće je očigledno imalo veće iskustvo u poslu. Udaralo
je jako i precizno, i alatka mu je se zaglavljivala samo na najtvrđim komadima.
Granama čvrsto obmotanim oko metalne drške, podiglo bi mačetu visoko, i snažno
udarilo dok se truplo ne rasprsne, rasipajući kapi tečnosi na sve strane.
Radili su u tišini, i jedini zvuci su bili fijuk mačeta i pucanje žila. Manje
biće je biralo manje komade: bili su mekši, a i u slučaju da su bili živi, nisu
toliko brzo bežali, ali je posao ipak bio naporan i ubrzo mu rosa prekri
listove. Nije bilo naviklo na težak rad. Grane su mu bile zelene i glatke, a od
grube alatke brzo su mu se stvarali čvorovi iz kojih je tekla smola. Umorno od jednoličnog
posla, ono upita veće biće:
- A zašto još uvek koristimo ljude kao hranu?
- Zato što su nam najpogodniji.
Malo biće udari, iscepa još neki komad, pa ponovo upita:
- Ali zašto, kad najmanje daju hrane? Mislim, zašto ne
koristimo veštačko đubrivo?
- Proizvodnja veštačkog đubriva je jako skupa. A sem
toga, mi ljude ne plaćamo.
- Ali šta kad nestanu svi?
- To se neće desiti. Ima ih još puno na svetu. I još se i
razmnožavaju.
- Više ih uništavaju nego što se razmnožavaju, tako sam
čuo. I nestaće nekad.
- To neće biti skoro, nemoj da brineš.
Sekli su trupla još neko vreme u tišini. Manje biće s
mukom izvuče sečivo iz jedne deblje lobanje pa reče:
- U nekim većim šumama proizvode veštačko đubrivo na
veliko. I ispadne im jeftinije.
- Da, ali oni imaju postrojenja. A ta postrojenja, i
veštačko đubrivo, uopšte, opasna su. Malo-malo pa čujem o masovnim smrtonosnim
trovanjima.
- To se pre dešavalo, sada vrlo retko. I ne mislim na ona
hemijska veštačka đubriva, nego na obična, od minerala i izmeta životinja, toga
bar ima beskonačno!
Veće biće samo napravi grimasu korom i bez komentara
nastavi da radi.
Manje biće takođe nastavi rad, ali je u sebi mislilo kako
je sve to glupo: njemu su ljudi bili zanimljivi. I tako raznovrsni. Bilo je
glupo seći ih samo za malo hrane, a da i ne pričamo koliko naporno. Puno posla,
malo koristi, plus šteta okolini. Bez veze.
Kora mu je bila sva isprskana krvlju. Ono je otre granom
i nasloni se na mačetu da se odmori.
- Dobro je. Sad ih poređaj u rupu.
Ovo je bilo lakši deo, jer je mogao komade da hvata korenjem.
On baci prvi tovar u duboku jamu. Zagleda se u dubinu i pomisli: „Toliko godina
rastu, a raspašće se za koji dan. Baš bez veze.“
Нема коментара:
Постави коментар