Čika Peca: Kraljica ruža

- Kako je protekao Tvoj radni dan, Dane moj? - upitala je Noć svoga brata, dok je pregledala njegov dnevnik, u kome su bili zapisani svi događaji koji su se desili od ranog jutra, pa sve dok se Noć, kao u igri žmurke, nije prikrala kroz polja i šumarke, ušla u dvorišta i ulice i polako prekrivala mrakom sve što je do tada Dan osvetljavao.

- Bilo je zaista naporno, draga sestrice! Morao sam da se igram sa decom, da mnoge podsetim na zadatke, da mamama i bakama pomognem u spremanju doručka i ručka, da nagovaram sneg da počne da pada, da zamolim vetar da što pre oduva dim sa dimnjaka... sve sam pažljivo zapisao. Ako misliš da bi nešto bilo interesantno da se ponovi u dečjim snovima, slobodno ih iznenadi pričom o nekoj od njihovih dogodovština za vreme mog dežurstva. Saznao sam, da kao što postoji Tvoja Čudna šuma u kojoj životinje žive životom ljudi, tako postoji i Vesela škola za najmlađe, u kojoj se uči igrajući se, i igra učeći... Verujem da ćemo zajedno uspeti da pronađemo ono što će ih brzo uspavati i da će kad ja ujutru dođem biti dobro raspoloženi i spremni za sve ono što su namerili da urade!

I onda je Dan, želeći da obraduje sestru, uzeo od Zadnjeg sunčevog zračka buket raznobojnih ruža, uručio ga uz poljubac sestri i trčeći odjurio dalje.

Noć je uzela ruže, nasmešila se, mahnula rukom bratu i pljesnula rukom po čelu:

- Oh, pa to će biti lepa priča za moje spavalice. Možda će nekog malo ubosti, nekome će san mirisati, neko će od tuge i zaplakati. Sigurna sam da će kad se probude biti manje uobraženih.

 

KRALJICA RUŽA

U lepoj staklenoj vazi stanovale su tri ruže: jedna bela, druga žuta i treća crvena. Sve tri su bile vrlo lepe, vrlo gorde i uobražene, i vrlo ... bodljikave. Jednog jutra, kad im je menjana voda , bela ruža se umi, opra zube, odnosno bodlje, očešlja svoje latice i glasno reče:

- Ja sam najlepša ruža koja postoji. Ja sam vaša kraljica!

Kada je to čula crvena ruža, pocrvene od besa, nakostreši se, naoštri svoje  bodlje, napi se vode i prozbori:

- Ako neko u ovoj vazi može da bude kraljica, onda je to samo crvena ruža!

Žuta ruža još više požute od zavisti, poprska se vodom da se smiri i zamirisa najjače što je mogla:

- Jedina prava kraljica svih ruža sam ja, žuta ruža!

Pošto nijedna nije htela da popusti, sve su okrenule leđa jedna drugoj i uvređeno zaćutale.

Sutradan, kraljicama niko nije promenio vodu. I sledećeg dana desilo se isto. Bela ruža je posivela, crvena pobledela, a žuta počela da vene. Sve tri su bile očajne. Od njihove kraljevske lepote nije ostalo ni traga. Jedva su disale, listovi su opadali, kraljice su polako umirale...

- Ja sam najlepša! – jedva je procedila bela ruža, kad se okrenula i videla svoje drugarice.

Crvena ruža je pokušala da se nasmeje, ali nije mogla.

- Pogledaj se u ogledalo! – dobacila joj je uvredljivo.

I žuta ruža umešala se u razgovor:

- Ni ti nisi lepša. Vas dve ne možete da budete kraljice. Jedino ja, žuta ruža...

Tu je žuta ruža morala da ućuti. Nečija ruka izvadila je sve tri ruže iz vaze, zamenila vodu i u vazu stavila tri prelepa karanfila.

Ruže su se našle u kesi za đubre.

- Ja sam najlepša! - i dalje je bila uporna bela ruža.

- Ja sam kraljica! - umirućim glasom pokušavala je da joj se suprostavi crvena ruža.

- Zar ne vidite da smo svrgnute sa prestola, da su našu kraljevsku vazu zauzeli karanfili...!

A u vazi, crveni karanfil je upravo držao govor:

- Ja sam kralj svih karanfila...!

Beli ga je prekinuo:

- Najlepši karanfil je beli karanfil...!

Čika Peca