Oskar Vajld: SEBIČNI DIV

Svakog popodneva, na povratku iz škole, deca su odlazila da se igraju u Divovom vrtu. Bio je to veliki, prekrasan vrt sa mekom zelenom travom. Tu i tamo, po travi, raslo je prelepo cveće nalik na zvezde, a u proleće bi se dvanaest stabala breskvi okitilo nežnim cvetovima ružičaste i biserne boje, dok bi u jesen ta stabla rađala bogate plodove. Ptice na drveću su pevale tako umilno da su deca prekidala igru i slušala njihovu pesmu.

„Baš nam je lepo ovde!“, uzvikivala su deca, radosno.

Jednoga dana, vrati se Div. Sedam godina je proveo u poseti kod svog prijatelja, kornvolskog ljudoždera. Tokom sedam godina, ispričao je sve što je imao da kaže, pa pošto ionako nije bio mnogo pričljiv, rešio je da se vrati u svoj zamak. Čim je stigao, spazio je decu kako se igraju u vrtu.

„Šta vi radite ovde?“, povika pretećim glasom, i deca se razbežaše.

„Ovaj vrt je samo moj, to treba svakom da bude jasno i ne dozvoljavam nikome da se tu igra.“ I potom je Div ogradio vrt visokim zidom i postavio natpis:

PRISTUP ZABRANJEN

Bio je to vrlo sebičan Div.

Sirota deca više nisu imala gde da se igraju. Pokušavala su da se igraju na putu, ali je put bio prašnjav i pun kamenja, pa im se to nije dopalo. Vraćajući se iz škole, obilazila su oko visokog zida i sećala se lepoga vrta koji se nalazio iza njega. „Baš nam je bilo lepo tamo!“, razgovarala su među sobom.

Dođe i proleće. U celoj zemlji je cvetalo cveće i ptice su pevale. Samo je u vrtu sebičnog Diva još uvek vladala zima. Ni ptice nisu želele da pevaju u tom vrtu u kome nije bilo dece, a i drveće je zaboravilo da cveta. Jednom prilikom jedan lepi cvetak promolio je glavu iz trave, ali kad je video natpis, toliko se ražalostio zbog dece da se ponovo zavukao u zemlju i zaspao. Samo su Sneg i Mraz bili zadovoljni.

„Proleće kao da je zaboravilo na ovaj vrt“, uzviknuše oni, „pa ćemo mi provesti ovde celu godinu.“

I Sneg prekri travu svojim velikim belim plaštom, a Mraz obavi drveće srebrom. Onda, pozvaše Severca u goste, i on se odazva njihovom pozivu. Bio je sav umotan u krzno i po ceo dan je besneo po vrtu i rušio dimnjake.

„Baš je divno ovo mesto!“, reče Severac. „Hajde da pozovemo i Grad da nas poseti.“

I tako dođe i Grad. Bio je obučen u sivo, a dah mu je bio leden. Provodio je svakog dana po tri sata lupajući po krovovima zamka, sve dok nije porazbijao sav crep, a onda je, kao bez glave, jurcao po vrtu.

„Ne mogu da shvatim zašto proleće toliko kasni“, upita se sebični Div, dok je sedeo kraj prozora i posmatrao svoj ledeni beli vrt; „nadam se da će se vreme promeniti.“

Ali, ni proleće ni leto nikako nisu dolazili. Jesen je podarila zlatne plodove svim vrtovima, ali Divovom vrtu ne dade ni jedan jedini plod, rekavši: „On je suviše sebičan!“ I tako je u tom vrtu uvek vladala zima, a Severac, Grad, Mraz i Sneg plesali su među drvećem.

Jednoga jutra, dok je Div leškario budan u krevetu, začu se divna muzika. Njen zvuk je bio tako umilan da on pomisli da to prolaze kraljevi muzičari. U stvari, to je samo mala senica pevala pod njegovim prozorom, ali on toliko dugo nije čuo ptičiji poj da mu je to zvučalo kao najlepša muzika na svetu. Tada, najednom, Grad prestade da igra nad njegovom glavom, Severac prestade da zavija, i neki divni miris dopre do njega kroz otvoren prozor. „Čini mi se da je proleće najzad stiglo“, reče Div, pa skoči iz kreveta i pogleda kroz prozor.

I šta je ugledao?

Ugledao je predivan prizor. Deca su se ušunjala u vrt kroz malu rupu u zidu i popela se na drveće. Na svakom drvetu sedelo je po jedno dete. Od radosti što su deca ponovo došla, drveće je procvetalo, i nežno je njihalo svojim granama iznad dečjih glava. Ptice su obletale okolo, radosno cvrkućući, a cveće je provirivalo iz zelene trave i osmehivalo se. Bio je to divan prizor!

Ipak, u jednom uglu vrta još uvek je vladala zima. Bio je to najudaljeniji deo vrta i tamo je stajao jedan mališan. Bio js toliko sićušan da nije mogao da dohvati grane drveta, i obilazio je oko njega gorko plačući. Jadno drvo je još uvek bilo pokriveno snegom i mrazom, a Severac je duvao i zavijao iznad njega. „Popni se, mališa“, reče drvo i spusti svoje grane što je niže moglo, ali je dečak bio i suviše malen.

Kada je to Div video, srce mu se raznežilo. „Kako sam bio sebičan!“, reče on. „Sada znam zašto proleće nije htelo da dođe u moj vrt. Podići ću tog sirotog dečačića na vrh drveta, a potom ću srušiti zid, pa će moj vrt biti mesto gde će se deca večito igrati.“ Div se zaista kajao zbog svega što je ranije učinio.

On polako siđe niz stepenice, tiho otvori ulazna vrata i izađe u vrt. Ali, kad ga ugledaše, deca se toliko uplašiše da se sva razbežaše, a u vrtu ponovo nastade zima. Samo onaj mališan nije pobegao, jer su mu oči bile pune suza, pa nije ni video da Div dolazi. Div mu se prikrade, nežno ga uze u ruke i podiže na drvo. Istog trenutka drvo procveta, ptice sleteše na njega i zapevaše, a dečačić raširi ruke, zagrli Diva i poljubi ga. Kada ostala deca videše da Div više nije zao, dotrčaše opet u vrt, a sa njima dođe i proleće.

„Od sada, ovo je vaš vrt, dečice“, reče Div, pa uze veliku sekiru u ruke i sruši zid. Kada su ljudi u podne krenuli na trg, zatekli su Diva kako se igra sa decom u najlepšem vrtu koji su ikada videli.

Deca su se igrala čitav dan, a uveče priđoše Divu da mu požele laku noć.

„A gde je vaš mali drugar“, upita on, „onaj dečak kojeg sam podigao na drvo?“ Div je najviše zavoleo tog dečaka zato što ga je on poljubio.

„Ne znamo“, odgovoriše deca, „otišao je.“

„Recite mu da sutra svakako dođe“, reče im Div. Ali deca mu rekoše da ne znaju gde dečak stanuje i da ga nikada ranije nisu videla, i to Diva veoma rastuži.

Svakog dana posle škole, deca su dolazila da se igraju sa Divom. Ali, dečačić kojeg je Div najviše zavoleo više se nikad nije pojavio. Div je bio podjednako dobar prema svoj deci, ali je ipak čeznuo za svojim prvim malim prijateljem i često ga je spominjao. „Kako bih voleo da ga vidim!“, govorio bi.

Prošle su godine i Div je ostario i onemoćao. Nije mogao više da se igra sa decom, pa je sedeo u velikoj fotelji, posmatrao njihovu igru i uživao u svom vrtu. „Imam puno lepog cveća“, govorio je, „ali deca su ipak najlepše cveće.“

Jednog zimskog jutra, dok se oblačio, on pogleda kroz prozor. Sad više nije mrzeo zimu, jer je znao da tada prolsće spava i da se cveće odmara.

Iznenada, on se zagleda kroz prozor i u čudu protrlja oči. U najudaljenijem uglu vrta jedno drvo je bilo čitavo okićeno divnim belim cvetovima. Na pozlaćenim granama visile su srebrne voćke, a pod krošnjom je stajao onaj mališan koga je Div toliko voleo.

Sav srećan, Div potrča niz stepenice i izađe u vrt. Pretrčao je preko travnjaka i prišao dečaku. Međutim, kada mu je prišao sasvim blizu, njegovo lice pocrvene od besa i on povika: „Ko se to usudio da te povredi?“, jer mališanovi dlanovi i stopala bili su probodeni klinovima.

„Ko se to usudio da te povredi, reci mi, da uzmem svoj strašni mač i da ga kaznim!“, povika ponovo Div.

„Ne!“, odgovori mu dečak, „jer ovo su rane ljubavi.“

„Ko si ti?“, upita Div. I obuzet čudnim strahopoštovanjem, on kleknu pred detetom.

A mališan mu se osmehnu i reče: „Ti si me jednom pustio da se igram u tvom vrtu, a danas ćeš ti poći sa mnom u moj vrt koji se zove Raj.“

Kad su tog popodneva deca došla, zatekla su Diva kako leži mrtav ispod drveta, sav posut belim cvetovima.

Oskar Vajld, Srećni princ i druge bajke, str. 29, Beograd, 1998.