понедељак, 1. фебруар 2016.

Ranko Trifković: ZLO DRVO


Izišao sam iz kuće na trem i strčao niz nekoliko metalnih stepenika. Žurno sam skrenuo desno, ka garaži kad me je nešto udarilo u glavu. Kvrgava orahova grana gurala mi je lišće u usta. Mahnuo sam i skonio granu, te pognut zamakao ispod krova garaže. Otvorio sam kapiju. Tih nekoliko koraka do automobila preseklo je nešto oštro što mi se očešalo o mišicu. Bila je to kineska višnja. Ne mareći za tanak mlaz krvi ušao sam u vozilo i besno zalupio vrata. Prokleto drveće, ceo dan me proganja. Ona kasjija me neprestano pljucka. Pljucka me, eto šta radi. Legnem u ležaljku i umesto da uživam u hladovini i šuštanju lišća ono me pljune, ispusti nekakvu vodicu na mene. Borovi su se namerno sasušili, a iglice im gotovo skamenjene, režu kao žileti. Jeza me uhvati kad pomislim da treba da čupam to jebeno drveće. Smokva štrajkuje, jednom je dala rod i više nikad. Al' ona se bar ne bije. Breskva je najgora, sve ti se čini možeš da prođeš ispod nje, ali odjednom iskrsne nekakva grana i ošine te. Uveče me čupa za kosu i obara mi kapu s glave. Nemam gde da mrdnem, ako krenem ka šupi, opali me s leve strane, ako idem ka dvorištu, uvek mi nekako preti, pa bežeći od grana upadnem u jelu i sav se izbodem. A tu je razapet kabl za struju. Obujmila ga puzavica, ne vidi se u mraku 'oću vrat da slomim. Ne znam zašto tako, ali neće više moći. Od sada ima da slomim svaku granu koja mi se ispreči, pa nek' gleda to drveće da li mu se isplati da zarati samnom...

Нема коментара:

Постави коментар