Izišao
sam iz kuće na trem i strčao niz nekoliko metalnih stepenika. Žurno sam skrenuo
desno, ka garaži kad me je nešto udarilo u glavu. Kvrgava orahova grana gurala
mi je lišće u usta. Mahnuo sam i skonio granu, te pognut zamakao ispod krova
garaže. Otvorio sam kapiju. Tih nekoliko koraka do automobila preseklo je nešto
oštro što mi se očešalo o mišicu. Bila je to kineska višnja. Ne mareći za tanak
mlaz krvi ušao sam u vozilo i besno zalupio vrata. Prokleto drveće, ceo dan me
proganja. Ona kasjija me neprestano pljucka. Pljucka me, eto šta radi. Legnem u
ležaljku i umesto da uživam u hladovini i šuštanju lišća ono me pljune, ispusti
nekakvu vodicu na mene. Borovi su se namerno sasušili, a iglice im gotovo
skamenjene, režu kao žileti. Jeza me uhvati kad pomislim da treba da čupam to
jebeno drveće. Smokva štrajkuje, jednom je dala rod i više nikad. Al' ona se
bar ne bije. Breskva je najgora, sve ti se čini možeš da prođeš ispod nje, ali
odjednom iskrsne nekakva grana i ošine te. Uveče me čupa za kosu i obara mi
kapu s glave. Nemam gde da mrdnem, ako krenem ka šupi, opali me s leve strane,
ako idem ka dvorištu, uvek mi nekako preti, pa bežeći od grana upadnem u jelu i
sav se izbodem. A tu je razapet kabl za struju. Obujmila ga puzavica, ne vidi
se u mraku 'oću vrat da slomim. Ne znam zašto tako, ali neće više moći. Od sada
ima da slomim svaku granu koja mi se ispreči, pa nek' gleda to drveće da li mu
se isplati da zarati samnom...
Нема коментара:
Постави коментар