Istorija se teško pamti i lako se zaboravlja. Kao
i ljudi koji su je pravili ili menjali. Često prema potrebi i pojedinačnim sujetama.
Zato svako vraćanje u prošlost kod mnogih budi želju da je prvo osvetle, zatim objasne
i ako im odgovara, iskoriste za dnevne, najviše nedeljne potrebe. Dugotrajnost prošlosti
najviše zavisi od toga da li je svetla ili tamna, da li je malo ili dosta prepravljana,
dorađivana, brisana...
Pošto svaka sadašnjost postaje prošlost, neophodno
je da sa znanjima koje imamo, svesni svih rušilačkih poriva koji se ciklično ponavljuju,
sačuvamo ono što postoji i kao prethodne generacije dodamo nešto po čemu bi nas
bar jednom godišnje spominjali naši sajber čukun unuci. Nešto, što ni u svojim video
igricama ne bi mogli da unište. Nešto, što bi bilo trajno kao tvrđava koju su mnogi
pokušavali da sruše, ali koja je odolela i vremenu i ljudima.
Ako su nekada zidine tvrđave bile barijera nezvanim
uljezima, možda bi obnavljanje i otvaranje svih njenih kapija i simbolično vezivanje
vrednosti kojima se dičimo, za njenu neosvojivost i postojanost,
bilo putokaz ideji kojom je prožet svako ko želi da proživi dostojanstven i miran
život. Zato naše osvajanje ove gorde dame znači prvo upoznavanje sa onim što ona
ima, izvinjenje što smo je zapostavljali, traženje oproštaja što smo je prepuštali
zubu vremena i hirovima pojedinaca i najzad ono, što ona očekuje od svojih osvajača
– lečenje oronulih bedema, ulepšavanje,
dodavanje obeležja vremena koje je namerno ili slučajno propušteno...
Radoznala neznalica, koja priznaje da to jeste,
postaviće pitanja na koja su delimično odgovorile knjige starostavne - ko su sve bili graditelji
gospodara ušća Save u Dunav, da li se zna ime Kelta koji je položio kamen temeljac,
ko su bile vojskovođe vojski koje su bastion rušile, kako je ova ljudska tvorevina
dobijala današnji oblik...? Kampanjska istraživanja u pojedinim periodima naših
različitih državnosti i napisane istorije našeg naroda i našeg glavnog grada nisu
skupile sva znanja na jednom mestu, nisu rekle šta se ne zna, nisu ukazale na tragove
koji bi vodili novim otkrićima...
Hiljadu pitanja traži milion odgovora. Kako spojiti
prošlost i budućnost, a da se nijedna ne uvredi? U svakom slučaju sadašnjost će
biti ili kriva ili zaslužna za sve što bude planirano i urađeno za vreme njene vladavine.
Da bi u sećanjima naših potomaka ostali uspravni i „svetla obraza“,
dogradimo građevinu koja je odolela vekovima, onim što
je obeležilo naše doba i naše postojanje.
Šta je to što bi moglo da nas učini ponosnim na
sebe, na zajednicu kojoj pripadamo? Šta učiniti da Beograđani i njihovi gosti svakodnevno
osvajaju svoj najlepši park i jednu od najlepših tvrđava na svetu?
Kao neko ko se godinama družio sa decom maštam o Parku
slova – spomeniku pismu na kome nam zavide svi narodi sveta, jer jedino mi pišemo
onako kako govorimo. Zamislite ogromna slova ćirilice od šimšira, plemenitog ukrasnog
zelenog lišćara, poznatog po dugotrajnosti, lepoti i eleganciji, između kojih su
njihovi čuvari - poprsja Ćirila, Metodija, Sv. Save, Vuka, Dositeja...
Ako bi se iz Parka slova (ili Parka ćirilice) ulazilo
u pravu, pravcatu Srbiju po kojoj bi moglo da se šeta, da se obilaze gradovi, da
se preko mostića prelaze Morave, Sava, Dunav, Drina, Ibar... onda bi se praktična
geografija „naslonila“ na maternji jezik. Molim vas da zamislite kako bi to izgledalo
ako bi Park slova i naša Srbijica bili na zaravni ispod zidina prema obali Dunava,
a gost-namernik ih posmatrao sa kalemegdanskog vidikovca.
Da li bi priču o zemlji na brdovitom Balkanu mogli
da dopunimo i susretom sa našim velikanima na jednom mestu, u njihovoj Dvorani,
sa starovremenskim, ali i modernim prikazom onog čime su zadivili svet i zadužili
postojbinu. Zna se za dela Tesle, Milankovića, Pupina, Mike Alasa, Ive Andrića...,
vrednost i značaj mnogih stvaralaca u drugim oblastima nauke i kulture su prevazišli
domaće međe – njihov stalni simpozijum na jednom mestu bio bi neobični „EHRO“ kako
za sunarodnike tako i za posetioce Beograda.
Nema bake i deke koji sa svojim unucima ne bi „pravili“
tvrđavu koju dobro znaju, slagali njenu „pazlu“, čitali strip o junacima koje legende
ovog zdanja pamte, čak se i takmičili u virtuelnim igricama u kojima „naši“ pobeđuju
„njihove“ posle 7 nivoa...
I tako, kao svi detinjasti sanjari, do 101 i nazad!
Zato prekidam maštanje i vraćam se u surovu realnost. A u njoj me čekaju svetska kriza i novi grip.
Moram da im pobegnem. Da se sklonim tamo gde su se odvajkada svi begunci sklanjali.
U moju, u našu, u Beogradsku tvrđavu.
Čika Peca (za sadašnju i nekadašnju decu)
ili Peca Petrović – Marš (za ostale)
Objavljeno
uz dozvolu autora.
Нема коментара:
Постави коментар