 |
| Milivoj Kostić, Stari hrast |
Od kad vreme kroz žile nam teče
nije bilo boljeg drvoseče.
I pre ovih motornijeg šega
svo drveće strepelo od njega,
obuzme ga samrtnička jeza
kad ga vidi već se samo nagne,
nema spasa od krvničkog reza
k’o po ljudskom vratu ispod kragne.
Nikog nema ni posmrtno slovo
da očita za balvane pale,
šumar stari jedva čekićovo
što on posle obori od šale.
Kad se jednom ne vrati iz luga
tražili ga i noću i danju
i daleko negde našli su ga
nalakćenog na borovom panju.
Poslednja mu kažu bila želja
(kraj sluteći nekome je reko)
da mu sanduk skuje drvodelja
od drveta kojeg je poseko.
Kraj krstače i rakijske flaše
na humku mu ostaviše jege
kojim celog života oštraše
šumocidne sekire i šege.
Uredno mu humka pobusana
položeno venaca i cveća
al’ gle čuda, već narednog dana
iz nje nikle mladice drveća,
(ko što niču oko svakog panja)
a izdanci pupe na krstači
priroda nam stavila znanja
kako prođe ko se sa njom kači
Ma koliko da ih ljudi krče
režu stabla i lome im grane
bukve, hrašće, borovi i smrče
nadživeće dvonožne dušmane.
Нема коментара:
Постави коментар