Duh
njive, preogromni dobroćudni i snažni div, sedi na smrznutoj livadi kraj oranice i jede zemlju.
Jednom
šakom
drži
izvaljen busen, drugom nož; odseca masno parče po parče,
kao
slaninu, i stavlja ga u usta.
Na
ramenu
mu
ptice, u kosi čvorci, zimsko jato; mrve crnice padaju mu u bradu.
Div
jede
neumorno, lagano, bez oblapornosti, ali neprekidno,
uvek, i nikada se ne zasiti.
Poluležeći, kao drevni sladokusci, on žvaće najlepšu hranu koju nam je dalo nebo, njegova je gozba spokojna jer mu glad nikada ne preti,
ne
jede
pritisnut žurbom, niti računa koliko je pojeo, kao što to čine drugi.
Oči
su
mu
se
suzile
od
uživanja, sav se predao jedenju; žmirka, mada je sunce zastrveno sivim ponjavama,
a
dan
se
dimi
isparenjem oranja prevučenog slanom koja svetluca i iskri.
Što je duh duže jede i sladi, zemlje ima sve više i sve je bolja. Svaki odsečen komad u ruci džina velik je kao breg,
u
svakom
zalogaju je posejano trideset džakova pšenice i dvoja kola semena heljde.
Vilice su mu jake, obrazi su mu puni, kosa mu je hrastova šuma,
prsa
su
mu
dlakava: u njima su čopori svinja, stada ovaca i krda konja,
Zubi su mu zdravi i beli, brci su mu stogovi slame, obrve su mu kupe kukuruzovine,
četiri
stotine i osamdeset kupa. U očima mu je ceo vidik; on vidi onoliko daleko ukrug koliko mornar s najviše katarke.
Zemlja mu je hrana, on je zemlja; opružen,
s
nogama
na
ivici
reke, s glavom daleko u sedmom ataru, s laktom uprtim u dvorište salaša po kojem se zaigravaju lovački psi,
on
će
pojesti toliko zemlje, da će dogodine biti hleba za sve.
Iz zbirke „Trska“
,
Нема коментара:
Постави коментар