петак, 2. јануар 2015.

Dragoljub Todić: Vidu



Dragi prijatelji, rodbino kolege Vukasovića, poštovane kolege,

Kolega i prijatelj Vid Vukasović je bio čovek jednostavan za komunikaciju, nenametljiv, skroman.
Čovek koji nikada nikoga nije osuđivao ni za šta.
Čovek koga ja nikada u životu nisam čuo da je o bilo kome rekao ružnu reč.
Najteži prekor koji bi on nekome uputio bila je opaska „pa izgleda da (taj i taj) malo preteruje“ ili, kada bi davao procenu neke pojave, „pa to izgleda malo čudno“.

Sve je to kod njega bilo na neki prirodan način, deo njega, sve je imalo neki osoben sklad.
Pun razumevanja za sve oko sebe. Kao da je okruženje oko sebe doživljavao sa nekom potpuno neobičnom odgovornošću.
Bio je znatno više od Gospodina.

Bio je omiljen u nevladinim organizacijama i udruženjima koja se bave ekologijom i problemima životne sredine koje je rado pomagao.
Plenio je (naročito mlađe kolege) svojim enciklopedijskim znanjem iz različitih oblasti. Nije bilo kraja. Sa njim ste mogli, skoro na isti način, da raspravljate o temama iz prava, istorije, prirodnih nauka, medicine...

Granične oblasti su ga naročito privlačile. Sa posebnom pažnjom bi se predavao raspravama o dilemama koje postoje tamo gde se spajaju ili razdvajaju duhovnost materijalnog i materijalnost duhovnog, o preklu mističnog u čoveku, o kraju beskraja i beskraju granica, kosmosu....

Ja sam imao zadovoljstvo da poznajem kolegu Vukasovića dvadesetak godina. Ne znam tačno kada smo se upoznali. Meni je ostalo u sećanju da je on tada, kada sam ja počinjao, bio jedni koji se ovim pitanjima bavio na ozbiljan način.
Prvu zajedničku knjigu smo objavili 1999. godine.
Neka vrsta međusobne zavisnosti bila je jasna kada smo počeli da skoro svakodnevno družimo, bez obzira da li postoji neki konkretniji povod ili ne. Ili kada bi, posle nekoliko dana, u telefonskom razgovoru konstatovali da već izvesno vreme nismo zajedno popili kafu.

Kolega Vukasović je za oblast životne sredine bio predodređen od samih početaka. U jednom intervuju je rekao „Još od detinjstva me je pogled na zvezdano nebo ostavljao bez daha. Vrlo rano sam počeo da čitam naučnofantastičnu literaturu... Sve ovo a posebno studije kosmičkog i vazduhoplovnog prava u Kanadi, odrazilo se na moje književno stvaralaštvo.“

Bavio se različitim pitanjima koja su povezana sa preispitivanjema racia progresa, uloge nauke, mogućnosti formalizacije u pravu, uloge i dometa prava, itd. To je vodilo ka sagledavanju pitanja granica ljudskih ambicija u odnosu na okruženje. Stalno je upozoravao na posledice takvog stanja... Šest knjiga koje je prethodno objavio se na izvestan način, ili potpuno odnose na oblast životne sredine. Tako je i sa preko 300 stotine autorskih članaka iz različitih oblasti.

Kasnije smo objavili tri zajedničke monografije o pravu životne sredine, za Srbiju, Crnu Goru i, poslednju ove godine, za Bosnu i Hercegovinu. Za Crnu Goru je kategorički tražio da ja budem jedini autor, a za Bosnu i Hrecegovinu sam ga jedva ubedio, namolio, da se i on pojavi kao autor. Obično je njegovo objašenjenje bilo: „Ja ću pomoći, ali povlačim se. Obavesticu izdavača da je ne učestvujem. To Vi treba da radite.“

Nedostajaće mi uvek sveža (bez obzira koliko puta ponovljena) njegova priča o prvim počecima njegovog naučno-istraživačkog rada, od prvog radnog zadatku u Institutu – posvećenog Nauru, o atmosferi  koja je vladala u to doba, o njegovom putovanju brodom na specijalizaciju, o načinu kako je on razumeo raspravu o čuvenim ustavnim amandmanima na Pravnom fakultetu itd.

Nedostajaće mi kafa, četvrtkom popodne u Mažestiku, ispred slike čuvene „Dame sa Konavla“, kako je on to tvrdio. Nedostajaće mi podrška i prijatelj pred kojim sam mogao sve da kažem bez ikakve bojazni da će me pogrešno razumeti.

Kada zaronite i predate se muzici njegovih haiku strofa vidite neku vrstu univerzalne senzibilnosti čoveka koji se potpuno izdiže iz svakodnevnice u sfere toplih asocijacija, apstrakcije i konkretnog trenutka. Slika koju ovekovečuje u tri magična reda reči tera na nemali napor i zadovoljstvo da se prozre u odnose između raznih dimenzija bivstvovanja, pre svega između nas i beskraja, između smisla i besmisla. Kako bi sam rekao, on je haiku posmatrao kao mogućnost da se iskaže „veza između najsitnijeg cveta i zvezda udaljenih više svetlosnih godina.“ On je smatrao da „veza između događanja u ljudskoj psihi i zbivanja u prirodi može da ima isceljujući i prosvetljujući učinak, pa zaslužuje da se naslika rečima u haiku formi.“  Tako je i mene motivisao da počnem da pokušam da se pridružim haiku porodici.

Bio je posebno ponosan na poslednju, od ukupno pet, zbirki haiku pesama koju je nazvao NEBO MOJIH SNOVA, objavljenu nedavno. Kada mi ju je poklonio krajem oktobra posebno je naglasio da je on uradio i ilustracije.

Vid je čovek koji je imao snažnu potrebu da rodbinu ne povredi.
Mene je dugo držao u ubeđenju da ima blisku i brojnu rodbinu.
Nakon što je telo onemoćalo,  na moje insistiranje da pomogne i sebi i nama, tako što će reći koga bi od rodbine želeo da ovlasti da se stara o njemu dok se ne oporavi, on je uporno ponavljao „to bi rodbinu uznemirilo“, „zovite me što češće“ „pričaćemo o tome sledeći put“.

A prilika za sledeći put je bivalo sve manje.

Poslednji put kada sam ga posetio, u njegovom pogledu već se videlo da su i NEBO I SNOVI iz njegovih haiku pesama potpuno sa njim. I odzvanjale su reči i slike iz njegovih strofa:

-REKA ODNOSI, ZLATNI PRAH SUTONA, I POJ SLAVUJA.
-MESEC ZALAZI, NOĆAS NEBOM MOJIH SNOVA, ŽDRALOVI LETE.
-DIVOVSKA STENA, PUTOKAZ, KA HRAMU PRAOTACA.
-NJENE STOPE U PESKU, PLIMA DAVNO ODNELA, SRCE IH PAMTI.

Beograd, 25.decembar 2014. godine

Dragoljub Todić

Нема коментара:

Постави коментар