Bljesnulo jednom sunce iznad grada i
okupalo stanovništvo kao dukat zlatnom svetlošću. Grejalo je tako umilno, tako
milo da izmami svakog čoveka, ženu i dete na prozor, terasu, ulicu.
Ceo je grad stajao kao omađijan,
kupajući se u svetlosti. Saobraćaj je bio zaustavljen, sastanci prekinuti,
isporuke otkazane – sve u slavu sunca. Zavuklo se ono u svaku poru grada, u
svaki park, uličicu, sokak. Svuda je promolilo glavu, pomilovalo latice cveća,
poljubilo dečje lice, svuda do u jednu usku, preusku ulicu u kojoj je, u malom,
tesnom stanu, plakalo tek rođeno dete.
Zaceni se sunce od besa, planu u
svoj svojoj jarosti: zar ono da ne može da prođe između zgrada? Zar njemu da se
podižu prepreke? Nikad! Pripeče sunce nemilosrdno – asfalt ima da otopi sve dok
se ne probije do prozorčeta u uskoj ulici! I to dete treba da se raduje.
Nesta osmeha sa lica ljudi, nesta
mira, zameni ga čista panika. Uznemiriše se vlasti, izdaše brojne naloge i
propise, stari se ljudi pozatvaraše u kuće, dok oni radno sposobni utekoše na
planine i obale obližnjih reka, ne bi li se bar malo rashladili.
Ostade tek nekolicina voljna da
nešto preduzme: zalivali su balkone i terase, polivali ulice i trgove, ali
ništa nije pomagalo. Sunce je pržilo podjednakom žestinom, jer je uska ulica,
stešnjena između dve visoke zgrade i dalje dremala u hladovini.
Čuvši neutešni plač deteta jedan se
starac doseti nevolji i uzviknu:
„Ljudi, sunca! Sunca njemu treba!“
Svi prionuše na posao: zid je
trebalo da se sruši, prozor da se otvori ne bi li sunašce nekako promolilo
glavu kroz usku uličicu. Danima su radili bez prestanka i odmora, danima su
jedni druge bodrili, sve dok se prvi zračak ne probi u ulicu.
Svi u glas povikaše od sreće, ali
prava gužva i galama nastade kad sunce osvoji sobu u kojoj je boravilo dete.
Čim ga dodirnu prvi zračak, dete se osmehnu tako zvonko, tako zarazno da se
smeh proširi preko ulica i krovova, parkova i obala reka do samog sunca. Ono
izljubi i uljuljka dete, utihnu svoj sjaj a potom, umireno, zađe za brdo i
utonu u san.
