Recikliranje knjiga

Bojan Bogdanović: EKO aforizmi

Nedavno je Bosna nosila mnogo papirnatog đubreta.

Bili su to Mitalovi elaborati o zaštiti okoliša.

Do dogovora o eko zaštiti nismo došli, kaže Karović, jer se ništa nije vidjelo od prašine.

Od drveta se prave knjige i mi vam proširujemo horizonte, podučavaju nas vlasnici pilana

koji uništavaju šume.

Pošto rđa ništa ne može plastici, onda može da je baci u rijeku Bosnu.

Molimo Mitall da svojim odsustvom uveliča ekološku sliku, koju Evropa ima o nama.

Mital je digao prašinu zbog tužbe Eko udruženja! Ili je bilo obrnuto?

Željezara će tek poraditi na povećanju eko – standarda. Za sada radi na

povećanju broja pacijenata plućnog odijela bolnice.

Mital se osjeća krivim i hoće da se pospe pepelom.

Ne, zaboga! Već si dosta učinio!

Petar T. Šumski: Priroda je moćan rastvarač ega

Priroda od nas ne traži da se pretvaramo, da igramo igre, da budemo lažni... Možemo da budemo opušteni, neposredni, stvarni. Ne moramo da se trudimo da zaslužimo ljubav Prirode. Ne moramo da strahujemo od osude i odbacivanja. Priroda ne postavlja zahteve da budemo nešto drugo od onoga što već jesmo: prihvata nas takve kakvi smo, pruža oslonac, podstiče našu intuiciju, razvija inteligenciju... Priroda je Učitelj bez premca za svakog pažljivog učenika.

Tomislav Trbojević, poznatiji kao Petar T. Šumski, tišinar je, neizlečivo zaljubljen u prirodu. Istraživač je unutrašnjih prostranstava i riznica iz kojih iznosi poetske i prozne darove. Ceo je život proveo u dodiru sa prirodom, još od kad je završio prostorno planiranje na PMF-u. Čak su mu i zbirke poezije, eseja i narodnih poslovica posvećeni prirodi i ekologiji. Radio je kao novinar, voditelj, producent, muzički urednik na nekoliko radio stanica, pokrenuo je ekološki elektronski magazin „Goli život“ i ekološko udruženje „Eko Sava“, bavio se fotografijom, piše pesme, priče, aforizme, eseje...

Osećam kako u ovom intervjuu nema mesta za pitanja o poslu, ali ona su neophodna kako bih vam što vernije predstavila Petra Šumskog. Dok sedi pored mene i lagano ispija zeleni čaj, širi mir i toplinu oko sebe. Jasno mu se vidi na licu da mu smeta buka kafića, ljudi su, kao i muzika, preglasni i pitam se nisam li pogrešila što sam odabrala centar grada za mesto na kojem ćemo razgovarati. Za Petra Šumskog bolje bi bilo da smo se našli na Adi ili, još bolje, na nekoj od naših planina, ali to ćemo ostaviti za neki od budućih intervjua.

O prirodi govori sa takvom prisnošću, njome je tako duboko prožet, i tako joj nežno predan, kao ljubavnik koji je neizmerno naklonjen svojoj dragoj. Da poželim da smo zaista u nekoj oazi mira, kako bih mogla i da vidim ono o čemu priča. U susretu sa ovakvim ljudima, pravim zaljubljenicima u prirodu, onima koji je toliko vole da su spremni da napuste grad i presele se na selo, osećam još veću potrebu za dodirom vetra, šumom lišća, žuborom reke... Toplim i smirenim glasom Petar Šumski otklanja buku oko nas, i razgovor polako kreće:

Zašto si se opredelio za prostorno planiranje?

Klasičan izbor nezrelog tinejdžera od 18 godina koji ide linijom manjeg otpora: polu-svesno, polu-nesvesno. Ima veze sa prirodom (tadašnji PMF, odsek za Geografiju i PP), a ne zahteva polaganje komplikovanih prijemnih ispita… I ima mnogo multidisciplinarnosti: geografije, geologije, klimatologije, kartiranja i terenskog rada – što sam voleo, kao i neke delove urbane sociologije, demografije...

Ipak, strukom sam se bavio vrlo malo, radeći par godina kao spoljni saradnik IAUS-a (Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije) na dva urbanistička plana posebne namene. Već početkom devedesetih, osnivanjem Radio Pingvina, tada prve privatne komercijalne radio stanice, pružila mi se prilika da se oprobam kao novinar, voditelj i producent u jednom za mene novom i mnogo dinamičnijem okruženju od crtaćih stolova IAUS-a, što me je za trajno odvuklo u medije i učinilo da prostorno planiranje postane samo uspomena – sve do današnjih dana.

Bio si i u marketingu… Sarađivao si i sa agencijama „Desetka“ i „Idea PLUS“. Koliko se taj posao razlikovao od prethodnog? Koliko ti je prijao kontakt sa medijima, organizovanje koncerata, kulturnih događaja...?

Marketinški je posao imao jednu zajedničku tačku sa prethodnim, planerskim: mnogo telefoniranja, a to je tada (pre masovne pojave personalnih računara i interneta) bila osnova svake komunikacije u čemu sam se oduvek snalazio kao riba u vodi. Volim da povezujem ljude i kreiram događaje, a to mi je kroz to iskustvo bilo omogućeno. Jedno od onih iskustava koja dođu u pravo vreme!

Iskreno, oduvek sam voleo timski rad i ako mi sada nešto nedostaje, u ovoj životnoj fazi – to je upravo to: kreativni tim poput „Desetke”, koja je bila ad-hok projekat Sanje Lončar i Nade Milenković (tada marketinških stručnjaka iz agencije „Saachi & Saachi”), sa ciljem da okupi mlade kreativne snage preko javnog oglasa koje bi osmislile drugačije obeležavanje poslednjeg Dana mladosti u bivšoj nam domovini, van stadiona i tradicionalnog sleta. Bilo je to 1989, godinu dana pred početak raspada zemlje. To je bio prvi uvid u način rada marketing-timova kroz tzv. brain-storminge, gde mnoštvo kreativaca na sastancima izbacuje odgovore na postavljeni zadatak, nadovezujući se i donoseći na svet neočekivana kreativna rešenja koja samotnim razmišljanjem pojedinca nikada ne bi bila iznedrena… To je bilo i osnova rada u agencijama Idea PLUS i Quartet Advertising, gde sam, opet kao spoljni saradnik, tj. freelancer, radio posao tekstopisca, ili kako ljudi iz struke kažu – copywritera…

Radio si i kao novinar, voditelj, producent, muzički saradnik Radio Pingvina, Beograda 202, Drugog programa Radio Beograda, Radio Politike...

Da, to je u nekom kreativnom i poslovnom smislu možda najplodniji period, mada…

Sve je to ipak bilo pre objavlivanja prve knjige i ulaska u izdavaštvo, dakle period zagrevanja za „pravu stvar”… Uživao sam u tom poslu novinara-voditelja-producenta koji je umeo da bude i stresan, ali je doneo mnoštvo kontakata, divnih susreta i otvaranja, kreativnog izraza u jednom, meni veoma dragom, mediju kao što je radio, a vrhunac zadovoljstva u tom poslu bio je dolazak na „Dvestadvojku” i posao muzičkog saradnika u noćnom programu, „Poetskom teatru“ itd… kao i u emisijama briljantnog Jovana Arežine, tada novinara-voditelja Drugog programa, a kasnije urednika Radio Beograda… Tu sam spojio posao i hobi, tj. svoju ljubav prema muzici, koja je uz ljubav prema prirodi bila i ostala moja najveća ljubav.

Možeš li da zamisliš posao na koji odlaziš radostan, puštaš muziku koju voliš i u kojoj uživaš, dobijaš povratnu energiju od ekipe sa posla i slušalaca koji se javljaju u program, a kada se emisija završi, odlaziš kući jedva čekajući sledeću muzičarsku smenu, već smišljajući kreativan odgovor na novu temu…? I još si za to plaćen (mada u to vreme dosta mršavo i sa 10 meseci zakašnjenja…)!

Objavio si zbirku narodnih ekoloških poslovica pod nazivom „Misli neba i zemlje“ (2002). Kako si došao na tu ideju?

Ta knjiga je bila zagrevanje za iskorak u autorske knjige poezije, eseja, zen priča… A na ideju sam došao čitajući narodne poslovice u izboru Vuka Stefanovića Karadžića, Vaska Pope („Od zlata jabuka”) i časopisa „Raskovnik“ – jer sam u tim biserima narodne mudrosti nalazio blago koje me je ushićivalo svojom dubinom, koje nije izgubilo na snazi i aktuelnosti ni posle više vekova, i jer mi je taj jezgroviti izraz bio jako blizak kao nekome ko se izražava kroz aforizme…

Mnoge od tih poslovica i jesu svojevrsni aforizmi, ili preteče savremenog aforizma, a među njima sam prepoznao mnogo onih koje su danas potpuno aktuelne i sveže u jednom novom kontekstu – ekologije svesti i okruženja! Vreme je izbacilo na površinu novu temu, a narodne poslovice iz dubine vekova su već bile tu da prokomentarišu i ukažu na rešenje! I baš njih sam želeo da izdvojim od mora onih koje je vreme pregazilo i koje su postale anahrone i u izrazu i značenju, pre svega da bi meni bile lako dostupne i pregledne za čitanje.

Igrao sam se razvrstavajući ih, ne više na tradicionalan način po azbučnom redu, već prema tematici. I u hodu sam smišljao nazive tematskih celina… Kada je posao bio završen, imao sam 43 tematske celine koje su govorile o čovekovom odnosu prema Bogu, prirodi, socijalnom okruženju, sebi i drugima… Toliko sam bio zadovoljan učinjenim, da sam poželeo da to podelim sa svima! Napisao sam predgovor i uz pomoć roditelja i prijatelja objavio „svoju” prvu knjigu. Kažem „svoju” pod navodnicima, u smislu ideje, priređivačkog posla, predgovora i autorskog izdanja.

Prave autorske knjige su usledile potom. Čast toj prvoj knjizi svojim pogovorima učinili su prof. Dušan Pajin i Gordana Brun. „Misli neba i zemlje” odavno nema u knjižarama, ali je u celini dostupna na mom sajtu na adresi: www.ekologijasvesti.com.

Objavljivao si i aforizme…

Neki od aforizama koje sam pisao tokom devedesetih, nastali su direktnim naslanjanjem na narodne izreke kojima sam bio (i ostao) fasciniran – prostim dopisivanjem komentara:

Ko tebe kamenom – ti njega hlebom. Tako smo govorili dok je bilo hleba…

Što na umu – to na drumu. Otuda toliko smeća na ulicama.

Tako su se na ekološke poslovice prirodno nadovezali ekološki aforizmi, mada je ipak najviše bilo onih dnevno-političkih, jer je to dimenzija stvarnosti koja na ovim prostorima predstavlja neiscrpan izvor inspiracije još od vremena Radoja Domanovića… Svaki aforističar bi mogao da uzvikne svakom političaru u lice svoj aforizam i to na neki način i čini satiričnim perom:

Aforizmom, probošću te gade na kraju balade!

Aforističari su vitezovi pera, tj. pisane reči.

Zatim je došla zbirka haikua i zen priča „Darovi vetra/300 lula“ (2004). Šta te je privuklo haikuu? Zašto zen priče?

Ah, da si u mojoj koži samo jedan sekund – nikad ne bi postavila to pitanje! Prvo zato što bi ti sve bilo jasno, a drugo – što nema kratkog i jednostavnog odgovora... Ali da pokušam: Haiku je savršen spoj lepote trenutka i prirode uhvaćen i ovekovečen stihom. Svaki haiku je poetska mikro-reportaža o nekom događaju, koji, ma koliko mali i naizgled beznačajan, u haikuu otkriva i dobija svoju poetsku, kosmičku i besmrtnu dimenziju.

Minimalan po izrazu, maksimalan po efektu – haiku je putopis trenutka ispisan iz srca rečima pesnika-aforističara. To je poetski aforizam koji se ne razmeće rečima, već teži maksimalnoj sažetosti, direktnosti i jednostavnosti gde sve suvišno (po pravilu haiku stiha), mora da otpadne… Izraz koncentrisane pesničke svesti. Svi elementi svega što volim, svega što mi je važno, su tu: priroda, svesni trenutak bivanja, poezija, jezgrovitost... Haiku nastaje spontano, bar u mom slučaju je tako. Nisam nikada imao nameru da pišem haiku – pisao se sam, u trenutku, a kada se toga nakupilo, našlo se sabrano u knjizi „Darovi vetra”…

A odgovor na pitanje zašto zen priča – malo je složeniji. I haiku i zen priča su izraz istog duha – zena - kao i ikebana, zen vrtovi, ili umetnost gađanja lukom i strelom… Zen me je privukao svojom jednostavnošću, neposrednošću, ljubavlju i poštovanjem prema prirodi, odsustvom „velike” filozofije – direktnim upućivanjem na suštinu, ali uz zaobilaženje uma!  - jer zen je zauman, tj. ne-uman, kao i Tao(izam) iz koga je iznikao u spoju sa budizmom…

Da bi se shvatila Tajna i ušlo u Suštinu, neophodno je zaobići um, tj. svaki misaoni proces, a zen majstori (učitelji) to su radili zadavanjem koana, naizgled besmislenih pitanja na koje nije moguće dati odgovor iz uma (jer um je uvek ograničen onim što je već poznato, tzv. „znanjem”), već samo transcendiranjem svega poznatog kroz direktnu spoznaju, viđenje ili „aha!” moment. To je trenutak prosvetljenja, intuitivnog, dubokog uvida u pravu prirodu Stvarnosti pre i iza svake misli ili reči.

Misli i reči kojima svaki um operiše, samo su koprena navučena preko Stvarnosti koja je neizreciva i izvan misli i reči. Reči mogu samo da ukažu i dovedu do praga spoznaje odbacivanjem svega onoga što Stvarnost nije. Na kraju i misao koja je dovela do tog praga mora biti napuštena, odbačena, kao trambulina neposredno pred skok u bazen… Ono što jeste ukazuje se odustajanjem od reči i misli i skokom u nepoznato – a tome zen priče služe: dovode um do praga nepoznatog, i pripremaju ga za skok u Prazninu. Ni ove priče nisam ja pisao – pisao ih je trenutak i život kroz iznenadne uvide koji bi se kristalisali u jednu jasnu rečenicu oko koje bi zatim nastala priča.

Iz saradnje sa časopisom „Zdrav život“ nastala je knjiga eseja o ekologiji svesti: „Ljubav je život”, kao i sajt ekologijasvesti.com...

Godine 2004, na poziv urednika časopisa Gorana Kojića, počela je saradnja u „Zdravom životu” gde sam sve do 2010. imao svoju kolumnu pod nazivom „Ekologija svesti“. Ritam od jednog teksta mesečno mi je savršeno odgovarao, jer mi je davao prostora da na jednoj strani natenane osetim i razradim temu koju bih izabrao, ili koju bi život izneo na površinu.

Iako pišem dosta, teško bih, uz povremene reportaže i PR tekstove koje sam takođe pisao, mogao da pratim ritam nekog nedeljnika sa temama koje obuhvataju suštinu ljudskog iskustva i postojanja kao što su: ljubav, vera, hrabrost i strah, život i smrt, ego i biće, energija i materija, molitva i meditacija, priroda i čovekov odnos prema njoj… Zahvalan sam na tom novinarskom iskustvu, jer me je to nateralo da kontinuirano i disciplinovano promišljam neke teme i razjašnjavam ih sebi i drugima… Taj ritam je disciplinovao moj pesnički um koji nije imao prostora za lenjost i rasplinavanje…

Tako je iz te saradnje nastala zbirka eseja o ekologiji sveti „Ljubav je život”, na kojoj sam zahvalan časopisu kao izdavaču, jer prvi put nisam morao da se brinem o troškovima štampe, izboru štampara, katalogizaciji, promociji i distribuciji… Kada je 2010. godine „Zdrav život” prestao da izlazi, registrovao sam sajt ekologijasvesti.com, i tu smestio sve do tada objavljene knjige, online knjižaru pod nazivom „Knjižarsko prozorče”, antiglobačlistički e-zine „Goli život” koji sam radio devedesetih (koji je nastao mnogo pre istoimene TV emisije s kojom nema ništa zajedničko), i nastavio da obrađujem teme iz dubinske ekologije, duhovnosti, objavljujem poeziju…

Napisao si i zbirke pesama „Plamen tišine“ (2006), „Antikvarnica srca“ (2009) i objavio pesnički CD „Ruža srca“ (2012). Sigurno pišeš nadahnut prirodom. Šta te još inspiriše?

Odgovor je u knjigama, pa je najbolje zaviriti u njih, da ga svako za sebe pronađe i prepozna. Ali nema neke velike tajne u tome. Teme su večne, opšteljudske i opštepesničke: Ljubav, Istina, tišina, sloboda…

POVRATAK

Ja pamtim govor tišine

i vetra u krilima ptica

i snivam šapatom sunca

i odjekom kamenih litica...

Ja dišem mirise zemlje

trava i drugog bilja

i ispijam čist nectar

lavande, bosiljka, smilja...

I kao da odlazio nisam

sred Prirode bezglasno stojim

bez snage da učinim pokret

damare sreće brojim

dišem i tako postojim.

Prošle godine došao si na sjajnu ideju: da napišeš „Rečnik dobrih reči – priručnik ekologije govora“...

Opet isti nesporazum… J Nisam „ja” došao na ideju da napišem tu knjigu. Ideja je došla na mene! Na povratku iz Surduka, aprila pretprošle godine, seo sam u autobus, bio otvoren i rasterećen, lagan iznutra, bistre glave...

Osim vozača i mene, u autobusu nije bilo nikoga. Odjednom se pojavila ta ideja: sabrati sve dobre reči, reči snage, na jednom mestu, napraviti neku vrstu popisa, katastra, nešto poput rečnika svih onih reči, pojmova, stanja… koja mi vraćaju veru i osmeh na lice onda kada je teško…

Uzeo sam blokče koje uvek nosim sa sobom i počeo da pišem reči, a uskoro i rečenice predgovora... Nastavio sam da pišem sve do Beograda, i kada sam stigao kući, sat i po kasnije, kostur knjige i 75% reči već je bilo zapisano. Usledilo je prekucavanje, dopisivanje novih reči, priprema, traženje štampara - i godinu dana kasnije knjiga je ugledala svetlo dana. „Rečnik dobrih reči“ zapravo piše svaki čitalac – ja sam samo autor predgovora, pogovora i nekoliko pesama, i onaj ko je po sećanju sopstvenog srca napravio izbor…

Sada 300 dobrih reči, reči snage, onih koje upućuju na neprolazne vrednosti poput istine, lepote, dobrote, ljubavi, iskrenosti, pravednosti, saosećanja, slobode… - čeka svakog ko hoće da zaviri u sopstvene riznice srca. Čini mi se logičnim i smislenim, pa i poštenim, da ono što je suštinsko - svako treba da definiše sam za sebe, a ne da prepisuje od drugih, iz tuđih knjiga i svetonazora, makar to bilo i od tzv. autoriteta… Samo ono na šta svesno usmerimo svoju pažnju, postaje živo za nas i počinje da utiče i menja naš život. Tako je i sa mislima i rečima, koje su preteča dela.

Verujem da imaš još knjiga koje čekaju da budu objavljene...

Da, trenutno osam novih knjiga čeka u mom računaru na objavljivanje. Prva će biti zbirka dečijih pesama (sa podnaslovom: ekologija u stihu za početnike) koja bi trebalo da bude spremna za štampu do kraja marta ove godine. Tu su još četiri knjige poezije, jedna knjiga eseja, zbirka zen koana, nova knjiga zen priča…

Završio si 2013. godine kurs permakulture. Šta je permakultura i može li se primeniti i u urbanim područjima?

Permakultura je koncept održivog života koji obuhvata sve segmente stvarnosti - od obrađivanja zemlje i gajenja životinja, preko ekonomije, sociosfere, do energetike… Pokret koji se razvija i širi svetom poslednjih 50 godina i koji je potpuno suprotan konceptu tržišne ekonomije i potrošačkog društva, jer ne da nije nasilan i destruktivan prema okruženju, već ga svojim pristupom leči, obnavlja i unapređuje.

Kroz permakulturu čovek postaje ko-kreator života na Zemlji. I to nije prazna parola, već živa istina. Više o tome možete naći na sveznajućem internetu, a najjednostavnije je da potragu počnete na sajtu Udruženja Permakultura Srbije.

Permakultura je potpuno primenljiva u svim područjima: nije neophodno imati ni jedan hektar, ni jedan ar zemlje, da biste se, ako živite u urbanoj sredini, tu gde jeste, pozabavili permakulturnim uređenjem okućnice ili sopstvene terase ili nekog ćoška u stanu, ne zaboravljajući odnose sa drugim ljudima, sopstvenu ekonomiju i štednju energije…

Godine 2014. postao si trener joge i učitelj meditacije. Možeš li mi približiti stanje meditacije? Šta osećaš dok meditiraš?

Dođi, sedi sa mnom u tišini pola sata i iskusi! Direktno iskustvo je jedini odgovor. Šta god bih rekao, to bi bilo moje iskustvo koje bi nekog ko nije meditirao moglo samo da odvuče u zabunu očekivanja, jer bi um odmah stvorio koncept: „Ako osećem ili doživljavam to i to, to je meditacija, a ako to izostane – to nije to, i šta ću sad? Kako ja to ne osećam?!?”

Onima koji već imaju svoje iskustvo meditacije – moje iskustvo ne treba i ne znači ništa. A onima koji to iskustvo nemaju, potrebno je njihovo direktno iskustvo, tako da im moje iskustvo opet ne znači ništa! Um ima potrebu da zna. A meditacija se dešava u prostoru iza uma i izvan uma, izvan poznatog (znanja), i svakako izvan misli i reči.

Zato reč tihovanje iz naše religiozne prakse - najbolje opisuje suštinu meditacije. Ulazak u tišinu uma ono je što se u meditaciji dešava. Zapravo, ne postoji tišina uma: kada buka misli stane, uobičajeni, dnevni um takođe nestaje i nešto neopisivo veće se otvori i preuzme… To je iskustvo bivanja, postojanja. Ostalo su samo loši prevodi uma. Ipak, oni koji bi želeli da znaju nešto o meditaciji pre uskakanja „u voz”, neka na mom sajtu potraže tekst pod nazivom: „Meditacija – Sutre o meditativnojtišini“. Onoliko koliko reči mogu da kažu – tu je rečeno.

Razumeš se u pečurke i jestivo i lekovito bilje...

Celoživotno lutanje prirodom na bezbrojnim izletima i putovanjima me je prirodno dovelo do toga da se zainteresujem za slobodnu ishranu, neuslovljenu novcem, kupovinom i prodajom, gajenjem i sl. Učio sam iz knjiga i od prijatelja, na terenu, koji su o tome znali mnogo više nego ja: Dukija Mandića i Mire Petrović, da pomenem dva najbolja učitelja… Ostalo su dopunile knjige: „Enciklopedija samoniklog jestivog bilja“, „Sunčeva trpeza“, „Vodič kroz svet lekovitog bilja“, priručnici o pečurkarstvu…

Kako se postaje tišinar?

Uživanjem u tišini.

Sedim u tišini.

Samo sedim, nesvestan tišine.

Nestaje onaj koji sedi.

Samo Tišina.

…

Dođi i sedi sa mnom u Tišini

Dođi i budi deo Istine.

Sedi i budi sa mnom u Istini

Budi deo moje Tišine.

Kažeš da si neizlečivo zaljubljen u prirodu? Zašto?

Zato jer je to bila moja prva ljubav na prvi pogled (ili prvi osećaj), još od najranijeg detinjstva. I nikad me nije napustila, ni izneverila: ni ta ljubav, a ni sama priroda. Žene dolaze i prolaze, prijatelji takođe, događaji, iskustva, pa i sam život - isto tako. A priroda ostaje. Uvek otvorena i spremna da te primi u zagrljaj i isceli, ma koliko bio odsutan, ma odakle došao, iz neke tuđine, i sam tuđ i dalek…

Svako ima svoju hroničnu boljku, svoju zaljubljenost. Moja se zove priroda. A tvoja?

(Osmeh otkriva odgovor: I moja se zove Priroda)

Kako čovek može da komunicira sa prirodom? Jesmo li uzgubili taj dar?

Komunikacija je najbolja kad je obostrana. Priroda uvek, apsolutno uvek, komunicira sa nama, bez obzira da li smo toga svesni ili ne. I leči nas, i hrani, i snaži. Sve je priroda: hrana koju unosimo i koja nas izgrađuje i održava u životu je – Priroda. Vazduh koji dišemo, voda koju pijemo, zemlja kojom hodimo, čak i prekrivena betonom i asfaltom – je priroda. Pa i taj beton, i asfalt, i gvožđe za armaturu i plastika i staklo – sve je uzeto iz Prirode i preoblikovano tako da nam služi.

Na zemlji nema ni jedne stvari koja nije nastala iz Prirode – jer to je sve što nam je dato rođenjem u ovom svetu. Mi smo rođeni u kolevci Prirode, odnosno Majke Zemlje. Mi sami smo priroda, u svojoj biološkoj suštini, tako da nikada ne možemo biti potpuno odvojeni od prirode, jer to bi značilo da smo odvojeni od sebe. Ali možemo to zaboraviti i postati nesvesni toga, okruženi i izolovani prefabrikovanim elementima prirode koji nam pružaju konfor i zaštitu od te iste prirode u njenim ekstremnim ispoljavanjima i menama.

Dar komunikacije sa prirodom može se potisnuti neprirodnim (nesvesnim) načinom života i delimično zaboraviti. Ali povratkom u izvornu prirodu - neprerađenu, onakvu kakva nam je data promišlju Tvorca - to znanje je moguće oživeti i potpuno povratiti. Ili ćemo nastaviti da živimo u veštačkom, prefabrikovanom raju potrošačkog društva, ili ćemo se, koristeći neke pogodnosti tog društva, vratiti Izvoru, jer, voda je ipak čista samo na Izvoru.

Sve je stvar izbora.

Zašto čovek oseća strahopoštovanje pred prirodom?

Zato što priroda u svemu čoveka prevazilazi, iako je on sam njen deo, jer je veličanstvena, jer je prirodna i time nepredvidljiva, jer ima bezbroj lica, predivnih i zastrašujućih… jer ne prašta glupost i neoprez; jer od čoveka traži svesnog saučesnika u procesu življenja.

Kako priroda ogoljuje čoveka?

U ovom svetu, čovek je jedino biće koje je naučilo da svesno laže, da izvodi trikove uma, da manipuliše drugima. Životinje i biljke to čine nevino, u cilju adaptacije i preživljavanja. Čovek to čini često zlonamerno, čak i onda kada to nije zaista neophodno.

Pošto je Priroda uvek iskrena, istinita, ona ne podržava ni jednu čovekovu lažnost ili slabost. Traži ga 100% i daje 1000% zauzvrat. Suočen sa izazovom prirode, divlje, netaknute prirode pre svega, čovek pokazuje svoje pravo lice: svoje vrline i mane, snage i slabosti… Priroda sve to izvlači na površinu.

Sa druge strane, nežno ga grleći, priroda rastvara čovekov ego, jer ga dovodi u stanje opuštenosti, prepuštanja, neotpora i osećaja prihvaćenosti. Oba lica prirode, i ono zahtevno, surovo, i ovo nežno, ljubavno - ogoljuju čoveka ostavljajući ga bez ljušture lažnosti i podstičući čovekovu izvornu snagu i lepotu. Uostalom, izreka: S kim si - takav si, dovoljno govori. Priroda je često sinonim za lepotu, snagu, iskrenost, savršenstvo … Može li čovek želeti više nego da bude baš kao Priroda?

Gde je čovekovo mesto u prirodi?

U središtu, čak i kad čovek toga nije svestan.

Kad si i kako počeo da se baviš planinarenjem?

Godine 1986. učlanio sam se u Planinarski savez Jugoslavije, jer mi je trebala planinarska knjižica zbog letnjeg uspona na Triglav i boravka u planinarskim domovima u dolini sedam triglavskih jezera. Tu turu od Bohinja do vrha Triglava isplanirao sam i organizovao sa još tri prijateljice, bez ikakvog prethodnog iskustva ili priprema. Prosto nam se išlo na Triglav i izveli smo taj uspon! Tako je zvanično počelo moje bavljenje planinarenjem - usponom na najviši vrh SFRJ.

Šta osećaš kad si na vrhu planine?

Što i svi drugi planinari na svetu: radost, osećaj širenja i slobode. Potrebu da zagrlim ceo svet!

Koje si sve planine „osvojio“?

Sve planine na kojima sam bio osvojile su, zapravo, mene! J Triglav, Stara planina, Kamena gora, Tara, Bobotov kuk, Trem, Prokletije, Visitor, Rajac, Rudnik, Povlen, Jadovnik… ko bi se svega setio... Nisam penjao izvan prostora ex Yu, ako izuzmem šetnju do vrha ugašenog vulkana usred Edinburga.

Zašto je za čoveka važan kontakt sa prirodom?

Boravak u prirodi je za čoveka blagotvoran i lekovit na mnogo nivoa: psihičkom, fizičkom, energetskom, duhovnom, mentalnom… Povratak prirodi je – povratak sebi, zdravlju i celovitosti. Priroda je antistresor bez premca! I jedini stvarni iscelitelj, jer, kako je to imao običaj da kaže Bruno Grening: „Idite u Prirodu. Priroda je Bog. A Bog je najveći iscelitelj!” Ili kako to savršeno tačno i poetično kaže Emili Dikinson:

Ne znam Boga ni Prirodu

Al' me dobro zna Oboje

Uplašeni Zaduženja

Da ostvare sopstvo Moje.

Šta bi preporučio savremenom čoveku, koji je zaboravio šta je priroda?

Niko nije zaboravio šta je priroda. Nema tog čoveka koji to negde ne zna. Postoje samo foliranti, oni koji izbegavaju da se suoče sa Istinom. A priroda je Istina, „od glave do pete”.

PONEKAD…

Šume borovi

Njišu se trave

Razbijaju talasi

Sijaju zvezde

Romore kiše

Veju snegovi

Rastu bregovi

Ruše se stene

Puše vulkani

Urlaju orkani

Lete ptice

Otvaraju latice

Izranja mesec

Rađa se sunce

Smenjuju dani

Teku reke

Dišu okeani –

U meni…

U meni…

U meni…

*

Razgovor vodila

Tamara Lujak