Dragan Pavlović, KANJON NEVIDIO: ZADOVOLJSTVO, DRAMA, UPOZORENJE

Šta je to što nas vuče u avanturu, neizvesnost koja se ponekad graniči sa nemogućim? Neki kažu da postoji grupa ljudi koja ima potrebu za adrenalinom i koja vremenom postaje zavisna. Oni su uvek u pokretu, spremni za ekstremne akcije. Ponekad ih je teško pratiti. Ako im oduzmete tu vrstu aktivnosti, oduzimate im i volju za životom.

Sa naučne strane „adrenalin“ kad se izluči vezuje se za određene receptore u mozgu i na prirodan način pripremi životinju ili čoveka za borbu, u trenutku povećava snagu i kratkotrajne fizičke mogućnosti, smanjuje mogućnost krvarenja i poboljšava vid u mraku. U svakom slučaju posle doživljenog adrenalinskog iskustva život se spozna na drugačiji način, gleda iz druge perspektive, mnogo se više vrednuje i ceni: počinjete da zapažate i uživate u malim, jednostavnim stvarima koje često prolaze pored vas, a da ih ne primećujete ili ne prepoznajete.

Kanjon Nevidio ili Neviđbog, kako ga zove lokalno stavnovništvo, koji je izdubila reka Mala Komarnica (izvire u podnožju južnog dela Durmitora, u Dobrom Dolu, ponirući prolazi između Boljskih greda (2091 m.n.v) i Lojanika (2091 m.n.v) da bi se ponovo pojavila u pitomoj rečnoj dolini kao stalna rijeka) u Crnoj Gori, za mnoge je nepoznanica i veliki izazov; privilegija je samo najupornijih i najhrabrijih.

Njegova dužina iznosi oko 3,5 km, dok je širina na pojedinim mestima oko 80 cm. Stene su toliko strme, a prolazi toliko uski, da oduzimaju dah. Mala količina svetlosti koja prodire u kanjon primorala je floru i faunu da se prilagode, tako da je specifična.

Prvi ozbiljni, ali neuspešni, pokušaji da se istraži Nevidio zabeleženi su 1957. i 1964. godine. Tek su avgusta 1965. godine članovi P.S.D. „Javorak“ iz Nikšića, sa oskudnom opremom, uspeli da istraže Nevidio. I pored toga, kanjon će za mnoge ostati nedodirljiv. Međutim, proći njime osvešćuje vas, budi, jača i pročišćuje. Po izlasku iz kanjona više niste isti.

Za sebe mogu reći, bez lažne skromnosti, da imam veliko iskustvo, što u vazduhu, baveći se padobranstvom, što u morskim dubinama, baveći se ronjenjem, ali i speleološkog iskustva i dosta veliko iskustvo u planinarenju na malim i velikim visinama.

Kanjoning je jedno novo iskustvo. Baveći se ovim ekstremnim sportom čovek već stečena znanja i predhodna iskustva koristi kako bi lakše savladao neke prepreke ili, u pojedinim trenucima, i život spasao.

Kroz kanjon Nevidio prošao sam tri puta, prošle godine u avgustu sa Nešom i Davidom čak dva puta u jednom danu: bila je velika grupa, a malo ronilačkih odela, tako da smo morali da napravimo dve ture. Sa prvom grupom prošao sam za tri sata, sa drugom za dva sata i dvadeset minuta. Tada se rodila ideja da prođemo kroz kanjon u maju mesecu kad je nešto veći vodostaj. Čuo sam da je njih nekoliko u martu neke godine ušlo u kanjon i da su jedva izvukli živu glavu. Razmišljam, ali to je mart, vodostaj u maju je ipak manji, naročito u drugoj polovini maja.

Prijavljivanje je počelo po objavljivanju akcije za 23. maj 2009. godine. Kao i prošle godine interesovanje je bilo veliko, ali nedostatak ronilačkih odela ograničavao je broj prijavljenih. Davidovih pet i mojih deset prijavljenih činilo je grupu od 17 čjudi, što je prilično velika grupa za kanjon. U međuvremenu Zoran iz Banja Luke javio je da dolaze još njih petorica, i da svi imaju ronilačka odela. Uh što je mnogo, mnogo je. No za kanjon se i ne prijavljuju početnici, već ljudi koji iza sebe imaju veliko iskustvo.

Leti se kanjon prelazi sa sporijom grupom za oko pet sati, tako da sam računao da možemo da ga pređemo, u ovolikom broju, za 5 do 6 sati. U kanjon smo ušli u 10.30 sa ronilačkim odelima na sebi i kacigama na glavi - ličili smo na vanzemaljce. Od opreme smo poneli užad, pojaseve, nekoliko karabinera (matelnih omči) i nezaobilaznu osmicu - osnovnu napravu za spuštanje.

Na samom početku vodostaj je bio znatno veći u odnosu na letnji period u avgustu, ali ništa nije nagoveštavalo kakvo je stanje dublje u kanjonu. Pitali smo se kako li je unutra? Želja za avanturom vukla nas je napred.

Vidno raspoloženi, oprezno smo koračali po klizavom kamenju i posle stotinak metara savladali smo prvi, ne tako veliki slap. Osećao sam snagu vode, koja je postajala jača sa dubljim ulaskom u kanjon. I Nenad i David složili su se sa mnom da ovoga nije bilo prošle godine. Sledeći slap je bio veći, snažniji. Došli smo i do prvog vira, u koji se sa neka dva metara visine skače u vodu.

Voda više nije mirna i tirkizno zelena kao leti, već zastrašujuće penušavo bela, kao da ključa. Uvideo sam ozbiljnost našeg pohoda, znajući kakve nas prepreke čekaju dublje, no nazad se više nije moglo.

Došli smo i do najužeg dela u kanjonu, svega 80 do 100 cm širine, gde je struja veoma jaka i nosi tako da nema plivanja. Veliki vodopad savladali smo uz pomoć užeta, u sledeći vir uskočili smo sa nekih pet metara visine i naišli na delove koji su bili teški za savlađivanje – pretile su nam, zbog jakih struja ozbiljne povrede, pa čak i pogibija. Zadržavamo se ponegde i po sat vremena, i više, kako bismo pronašli izlaz iz takvih situacija.

Na pojedinim mestima snaga vode bi me tako zalepila za stenu (preteći da me baci niz poguban slap sa visine od nekoliko metara, ispod kojeg je voda ključala kao u kazanu), da su dvojica snažnih momaka sa velikim naporom jedva uspela da me odvoje od kamene gromade.

Zaobilaznog puta nije bilo, tako da smo morali da se spuštamo, skliznemo, slapom u kojem nas je voda pod pritiskom sabijala i mlela kao u mašini za veš i na kraju izbacila na površinu. Kaciga mi je spala sa glave i nije se više pojavila na površini vode. Ni sam ne znam koliko sam vode popio.

Iako smo se sporo kretali, vreme je brzo curilo, a tek smo bili na pola puta. Temperatura vode bila je između 3 i 4 stepena. Zbog dugotrajnog razmatranja pojedinih taktika svi smo polako počeli da drhtimo od hladnoće. Znao sam da mrak ne sme da nas zatekne u kanjonu, a istovremeno mi je bilo jasno da nećemo lako naći izlaz.

Na pojedinim mestima koristili smo već postojeće klinove, ko zna kad postavljene, kako bismo fiksirali uže koje smo često koristili. Posmatrao sam već vidno iscrpljena lica ljudi. Ono što me je fasciniralo tom prilikom, bila je njihova pribranost, jer svi su bili svesni ozbiljnosti situacije u kojoj smo se našli. I strah je bio prisutan, ali ne i blokada, koja je pogubna u takvim situacijama.

Prelazimo preko nekog drveta koje je voda ko zna kad donela, spuštamo se niz procep, pa skačemo u vir. Dolazimo i do mesta sa kojeg se skače u vodu sa najveće visine (7-8 m). Zbijeni smo u zatvorenom basenu prečnika deset metara. Samo na jednom mestu možemo da stojimo do pojasa u vodi. Sva voda iz basena otiče kroz usek, levak širine 70 cm, i obrušava se slapom u vidu tobogana sa 3 do 4 metra visine u drugi poluzatvoreni basen, odakle jaka struja vuče preko stene gde gubite svaku kontrolu. Ovaj nam je prelaz bio najteži.

U prvom basenu u kojem smo svi stajali, modri od hladnoće, pokušao sam da se popnem na jednu stenu kako bih video šta nas čeka u drugom delu kanjona, ali zbog klizavih patika nisam uspeo. Razvukao sam uže i jedan deo zakačio za opremak (kameno ispupčenje) koji se jedini nalazio na glatkim stenama.

Nenad je iskoristio uže, spustio se niz prirodni tobogan i nestao u drugom bazenu. Dužina užeta iznosila je 25 metara i nije bila dovoljna da ga dovede do kraja basena gde je struja bila jaka. Skinuo sam uže sa opremka pa ga je cela grupa osiguravala. Držeći jedan kraj užeta po potrebi smo ga izvlačili ili popuštali, onako kako nam je David sugerisao sa vrha stene. I pored toga Nenad nije mogao bezbedno da dođe do ivice slapa kako bi video kakvo je stanje ispod slapa. Sve je to jako dugo trajalo. Pojedinci su počeli da bivaju nestrpljivi.

Stavre odlazi za Nenadom. Po Davidovim pokretima shvatam da je situacija teška, ako ne i bezizlazna. Krećem, moram da vidim šta se dešava. Svestan sam da bez kacige na glavi mogu ozbiljno da se povredim, ali šta je tu je. Držeći se za uže prilazim tesnacu sa nogama napred, ali me voda naglo povlači.

Voda me baca i udara o okolno stenje, osećam udarce po kukovima. Survavam se u vir, držeći grčevito uže, ali nikako da izađem na površinu. U jednom trenutku sam pomislio: ovo je kraj. Kako sam izašao na površinu ni sam ne znam, udah vazduha i vode, kašalj. Ugledao sam Nenada kako se u najužem delu odmara, tako što se leđima naslonio na jednu stenu, a nogama upro u drugu. On je bio moj spas.

Kad sam došao k sebi, video sam Stavreta naslonjenog na stenu. Kako dalje? Nenad komentariše kako ne možemo još dugo ovako. Krećem, jer znam da je u pravu, ali ne znam kakav će ishod biti.

Odjednom se pojavljuje Zvezdan. Upada u vrtlog i pojavljuje se nakon pola minuta, ali ga voda snažno nosi, jer je ispustio uže. Nestaje iza slapa. Nas trojica se gledamo. Viknuh: „Poginu čovek!“ Vreme sporo prolazi, od huka vode ništa se ne čuje. Odjednom vidim Zvekijevu ruku kako maše i čujem kako viče: „Ljudi, ja preživeo!“ Neverovatno kako ti trenuci daju snagu, nadu, i rešenje.

Ugledao sam jedan šiljati kamen kako viri iz vode na levoj strani basena. Pomislio sam, kad bismo mogli da fiksiramo uže i napravimo gelender (osiguravajuće uže), to bi bio spas. Stavre pokušava to da izvede. Grupa koja je iznad nas u drugom bazenu osigurava ga užetom, ali prvi je pokušaj bio bezuspešan. Stavre je jak, atletski građen momak koji radi kao spasilac na bazenu Taš. Uspeva pri drugom pokušaju. To je rešenje! Prolazim, za mnom ostali i tako redom.

Kanjon se širi, što je znak da se približavamo izlazu, koji nije blizu, no ako ne nastavimo mrak će nas zateći u kanjonu. Posmatram okolne stene, pokušavam da nađem neko mesto na koje možemo da se popnemo. Na levu stranu kanjona ne možemo, ali desna je pristupačna.

Pogled mi se zaustavlja na isturenim stenama, prošaranim sitnim rastinjem i po nekim drvetom. Čini mi se da tu leži izlaz, što i saopštavam grupi. Istovremeno sam ugledao i malo uže, prusik, koji je bio privezan za jedno drvo, znači neko je već izlazio na ovom mestu. Neko je upita kako ćemo izaći, na šta sam odgovorio da od dva teška puta biramo onaj lakši.

Do izlaza iz kanjona delilo nas je nekih 300 metara. Stavre je već počeo da se penje i za kratko vreme prešao problematičnu stenu. Plašilo me je da ne naiđemo na policu (zaravan u steni), pa da ne možemo ni napred ni nazad. Stavre je upravo to hteo da proveri. Međutim, nije se pojavljivao, nije se javljao. Spustio se kanjonom nekih 50 metara, pomislio sam možda ću ga ugledati ispred. Stavre se najzad javlja i daje znak da možemo gore, što prenosim ostalima.

Kako se ne bih vraćao do grupe, ne skidajući gumene rukavice, počeo sam da se penjem i posle nekih desetak metara okliznem se i počnem da padam. Ovo ne može proći bez loma, pomislio sam, a za 15 dana treba da vodim ekspediciju na Kavkaz. No nekim čudom prošao sam samo sa ogrebotinama.

Skinuo sam rukavice i ponovo počeo da se penjem. Na zaravni me čeka Stavre sa rečima: „Tu je neka staza“. Znao sam da se tom stazom naviše izlazi iz kanjona na asvaltni put. Pojavljuje se i David, tako da njih dvojica odlaze do kampa po baterijske lampe i uže, misleći da ga je Zoran iz Banja Luke poneo. Tad počinje drugi deo drame.

Sumrak polako pada, a jedan čovek se zaglavio, blokirao, pa nikako da se pređe deo puta. Time, naravno, usporava celu grupu. Pada mrak, i javlja se još veća šansa od povreda, jer je sve klizavo i ako se ne uhvatite za pravi kamen ili koren drveta letite dole.

Posle jedno dva sata agonije dolazi David sa jednim momkom iz sela, koji je poneo baterijsku lampu, a i njegov je teren, kako kaže, lovac je, pa poznaje svaki kamen. Uz njegovu pomoć  i svetlost lampi polako izlaze jedan po jedan, i na kraju smo svi na stazi, a posle sat vremena i u kampu. U međuvremenu je i gorska služba iz Nikšića saznala šta se dešava u kanjonu - neko od meštana im je javio, međutim, nisu nam bili potrebni. U kanjon smo ušli u 10.30, a u kamp smo stigli u 22.30, sa puno modrica po telu ali, bogu hvala, ne ozbiljno povređeni.

Ne verujem da sam rečima uspeo da dočaram pravu dramu koja se odigrala u kanjonu, ali želim da upozorim sve one koji žele da osete lepotu kanjona Nevidio da idu u avgustu, nikako u maju. A ako se neko ipak odluči da se upusti u ovakvu pustolovinu u maju savetujem:

1 - grupa ne sme da bude manja od 5, a veća od 10 ljudi tehnički spremnih i sa znanjem korišćenja opreme.

2 - obavezno poneti 3 užeta dužine od po 50 m, pod uslovom da se jedno žrtvuje po potrebi.

3 - pojasevi obavezno moraju imati nekoliko karabinera i osmicu, poneti i nekoliko prusika.

4 - nikako se ne fiksirati užetom pri spustanju (slapom), jer je u tom slučaju davljenje zagarantovano.

5 – poneti prvu pomoć, hranu i vodu.

Zahaljujem se svim učesnicima ove životne avanture na ukazanom poverenju, kao i na njihovoj istrajnosti i hrabrosti. Posebnu zahvalnost dugujem Nenadu i Stavretu, za iskazanu požrtvovanost i srčanost.