Posle mnogo
muke, prijavljivanja i otkazivanja, skupilo se nas jedanaestoro za izlet u Idriju.
Što se tiče prikupljanja ljudi, nisam se baš najbolje pokazala, jer je vodič
Dragan Pavlović poverio meni taj ni malo jednostavan zadatak, tako da do
poslednjeg dana nismo bili sigurni da li uopšte idemo.
Krenuli smo iz
Beograda u četvrtak, nešto posle 22 časa i preko Zagreba i Ljubljane, rano
ujutru stigli u Idriju. Dočekali su nas naši domaćini, dragi prijatelji Branko
i Milan, koji su nas proveli kroz centar, pod ranim suncem obasjane Idrije.
Idrija je
živopisno mesto sa 6000 stanovnika u Goriškoj regiji, smeštena je na gornjem
toku reke Idrijice, podno planine Javornik. Grad Idrija vekovima svoje
postojanje duguje rudnicima žive koji su nekad bili najbogatiji na svetu. I
danas je privreda dobro razvijena, pa lokalno stanovništvo sa ponosom ističe da
je standard u Idriji među najvišim u Sloveniji.
Iako je bio radni
dan sve je bilo mirno, spokojno, tako drugačije od uobičajene beogradske vreve.
Nakon kraće šetnje i kafe, smestili smo se u idrijskom lovačkom domu, petnaestak
kilometara udaljenim od Idrije. Posle raspremanja i kratkog predaha krenuli smo
u obilazak okoline.
Umor od puta
nas nije sprečio da uživamo u, zaista, prelepom krajoliku Zapadne Slovenije.
Naš domaćin Branko poveo nas je do slapa Govškarica, kroz selo Idrijske Krnice
do vrha Jelenk na 1107 mnv. Na putu do Jelenka, Branko nam je pokazao
znamenitost idrijskog kraja - klavže. Klavže, jedna vrsta brane na Idrijici, spadaju
u najznačajnije arhitektonske spomenike ove zemlje. Prve, drvene klavže,
postavljene su 1589. Godine. Nazivaju ih još i slovenačkim piramidama. Gradili
su ih radnici rudnika kako bi voda usmeravala plutajuća debla do rudnika koja
su im bila potrebna u ogromnim količinama, jer u basenu Idrijice do početka XX
veka nije bilo staze kojim bi moglo da prođe bilo koje prevozno sredstvo.
Nakon povratka
u dom i odmora, zajedno smo spremili večeru u izvanrednom i za naše uslove,
neverovatno opremljenom domu.
Još pod utiskom
predhodog dana, jedva smo čekali da u subotu krenemo na pešačku turu. Tog dana,
naš vodič je bio Zoran More, vodič lokalnog planinarskog kluba PK Idrija.
Iz centra
Idrije, krenuli smo trim stazom prema Divjem jezeru, čije su nas nijanse zelene
boje ostavile bez daha. Jezero je istraženo do 160 m dubine. Temperatura vode iznosi
stalnih 7 do 10 stepeni Celzijusa. Godine 1967, Divje jezero proglašeno je
spomenikom prirode.
Obišavši jezero,
svratili smo u mesto Idrijska bela i, polako, krenuli na uspon na vrh Hleviške
planine - 908 mnv. Na silasku smo svratili u Hlevišku koču – planinarski dom kojim
uravlja PK idrija. U znak pažnje i dobrodošlice, domaćini su nas iznenadili
ručkom, specijalitetom od pasulja i nekoliko vrsta mesa. Tek smo tada počeli da
shvatamo koliko smo dobrodošli i koliko su oni ponosni što su nam domaćini.
Taj divan dan
se završio žurkom u Idriji, kojoj je prisustvovalo nekoliko hiljada stanovnika.
Lokalna firma je organizovala “Family day“ za svoje
zaposlene, i pozvani su bili svi stanovnici i gosti Idrije. Uz Abba tribute
band i veoma raspoložene domaćine zabavljali smo se do duboko u noć.
Za nedelju je
bilo predviđeno da obiđemo bližu okolinu grada, što smo i uradili, uz usrdnu
pomoć lokalnog vodiča - baš se potrudio da dobro upoznamo Idriju, pa nam je sa
brda nadomak grada pokazao sve znamenitosti, a zatim nas odveo do rudnika žive
koji smo obišli uz pratnju vodiča. Dugo smo se divili i čuvenoj idrijskoj čipki
izloženoj u prodajnom salonu u centru grada.
Negde, na pola
šetnje, kad smo počeli da razgovaramo o povratku za Beograd, naš vodič je rekao
da je predviđeno da nas pre polaska, odvede kod Zorana na ručak, što smo
prihvatili sa velikim iznenađenjem i oduševljenjem. Pa, još nikada nismo bili
pozvani kod nekoga kući na ručak, koliko god bili dobri domaćini! A Zoran je
retko dobar domaćin. Zajedno sa suprugom pripremio je lokalni specijalitet
žlikrofe - raviole punjene krompirom i začinskim biljem.
Uživali bismo
još dugo u razgovoru i gostoprimstvu porodice More da nas nije čekao dug put do
Beograda. Teška srca oprostili smo se od naših divnih domaćina uz obećanje da ćemo
se videti naredne godine, prvo na Kopaoniku, a zatim u Idriji.
I danas, često,
kad pričamo o tom izletu, ne propustimo priliku da pohvalimo gostoprimstvo koje
se retko doživljava, grad koji je tako predivan i čist. Kada se gleda sa
visine, okupana junskim suncem, Idrija stvarno sija.
Нема коментара:
Постави коментар