Carska vojska je marširala. Snažni ratnici
stupali su čvrstim korakom. Četrdeset hiljada ljudi vrhovnog Inke, velikog cara
Pačakuteka, nisu imali na sebi bronzane oklope, niti su nosili teške sekire, niti
oštra koplja, već su svi u rukama imali ašove.
Poglavice, nad čijim su glavama vijorile
perjanice živih boja, mahale su barjacima, Gito je označavalo prisustvo vladara.
Na čelu povorke išao je glavni zapovednik.
Ponosito je sledio zlatnu carsku nosiljku koja se dostojanstveno kretala.
Stanovnici okolnih mesta okupili su se
u velikom broju duž puta kojim je prolazila povorka. Tiho su razgovarali među sobom.
Stari Indijanci vrteli su glavom a žene, priljubljene jedna uz drugu, ćućorile su,
dok su bebe, privezane na njihovim lećima, gledale u nebo smejući se veselo.
Neobična novost kružila je među okupljenim
svetom. Ika, malo selo blizu carskog grada, nije znalo za blagodeti vode. To staro
naselje, koje priroda nije obdarila vodom, uskoro će je dobiti.
Kakav događaj, kakva sreća za stanovnike
Ike!
Meštani su morali da idu po vodu na potok
daleko u polju. Žene, leđa povijenih pod teretom sudova, morale su da silaze niz
padinu punu oštrog kamenja. Pošto bi zahvatile dragocenu vodu, trebalo je da se
popnu uz strminu i ponovo pređu isti dugi put.
Do Ike, srećnog mesta, uskoro će se prokopati
kanal. Za njih je to bilo neobično važno, pogotovo što ranije nisu mogli ni da sanjaju
o takvoj sreći.
Došao je i taj veliki dan. Brojna vojska
zaustavila se u Iki. Vojnici se odmah dadoše na posao. Kanal, prokopan kroz dolinu,
doneće svima blagostanje i napredak.
—
Video sam to rođenim očima i slušao sopstvenim ušima, tako je kako ti kažem.
Čovek koji je to govorio vešto dotače
prstom levo uvo, a mali prst desne ruke stavi na desno oko.
—
Pričaj — reče njegov sagovornik — reci kako je to bilo. Nestrpljiv sam, brate, da
čujem.
Starom Indijancu vragolasto zaigraše
oči, te nastavi:
—
Zamisli, brate, da za ovaj kanal treba da zahvalimo jednoj mladoj devojci.
—
A — odvrati ovaj — zacelo će se žrtvovati bogovima?
—
Ma ne, ne radi se o tome, ovako je bilo: Naš car, koji je, kao što i sam znaš, vrlo
osetljiv čovek, zaljubio se u jednu svoju podanicu, a ona je bila rodom baš iz Ike.
—
Pa šta, ne razumem šta si time hteo da kažeš.
Ovaj coknu nestrpljivo jezikom i nastavi:
—
Stvar je u tome, glupi čoveče, što je dušu ove devojke već bila pogodila svetlost
kojom je zračio jedan lepi mladić koga je ona poznavala od najranijeg detinjstva.
Zajedno su trčali ovom dolinom, čuvali zajedno stada lama, čitali iz istih zvezda,
pa kada im je došlo vreme i on postao čovek a ona žena, zaželeše da se uzmu.
—
To mi ne objašnjava nastanak kanala — reče čovek pripovedaču.
—
Polako, polako, doći ću i na to, jer tek tu priča postaje zanimljiva. Bolje slušaj.
Car, pošto je pozvao mladića i devojku u dvor, nije na njih bio ljut, kako je strahovalo
ovo dvoje mladih. Pačakutek je bio po prirodi dobar. Ono što se dalje desilo to
potvrđuje. Umesto da bude uvređen, veliki Inka pokaza svu svoju velikodušnost.
„Šta bi želela?“, reče Pačakutek nežnoj
devojci. „Reci mi svoju želju, ispuniću je. Vernost tvoga srca zadivila me je.“
Devojka sva pocrvene i poče da drhti:
„Ja ne želim ništa“, reče poklonivši se do zemlje.“ Ipak šapatom dodade: „Ja sam
iz Ike, a to mesto ne zna za blagodeti vode. Kanal, eto šta je potrebno Iki.“
—
Zato je uzvišeni Inka — nastavi pripovedač — naredio svojoj vojsci da ostavi oružje
i da se prihvati svih ašova u carstvu.
Na ove reči obojica se nakloniše, raširenih
ruku, otvorenih šaka — molili su se.
U daljini se začuše prvi udarci ašova
kojima su počeli da kopaju zemlju vojnici cara plemenitog srca.
Нема коментара:
Постави коментар