Ama ne moš’ vjerovat kako smo se
spasili. Urahati nas ova plastika, uh! Jok ko prije što je bilo. Moja je nana u
špajzu čuvala jedan ceger sa crvenim i plavim kockicama, još od vakta Kulina
bana. Svi su ga u mahali znali. Po njemu su roblje iz naše kuće u čaršiji
poznavali. Bio je okačen o jednu čiviju u špajzu. Kako bi ko od nas djece i
odraslih išo po namirnice do prodavnice, njega je nosio. Čim se kući vrati,
isprazni ga i okači ponovo. Čuvali smo ga ko da je Tito. Nije tad bilo lahko
doć do novog cegera, sem kom su rođaci iz Njemačke donijeli. Tako je bilo.
E, sad je milina. Plastičnih kesa ima
na sve strane. Kod mene u špajzu umjesto onog cegera, stoje dvije velike šarene
kese, pune drugih kesa. Ma ne možemo da stignemo ni da ih pobacamo. U
prodavnici i za najsitniju kupljenu stvar dobiješ kesu. Po dvije čak. Kažu: „Slabe
su nam kese uzmite dvije da ojačate.“ Te tako ojačavamo. Ne zna narod šta će s
njima, ojačao pa ih baca đe stiže, samo da ih se kurtališe. Tako je i gore po
selima. Aman što su rahat! Ranije su muku vidjeli sa sirom. Sad jok, no došla
ova ambalaža. Plastičnih kanti i kantica ima kolko ti duša hoće. Bagatela, skoro
pa džabe. I okrugle, kockaste i male, velike i bijele, šarene. Ada, kake goj
hoj. Jok ko prije što je bilo. Dok napraviš kacu od drveta, treba ti posla i
posla. I što je najgore skupe, od 15 pa i do 30 evra, kako koje. Ono doduše,
jes sir bolji iz kaca. Što jes, jes, ne mogu da gubim dušu i pričam ono što
nije. Al’ kad potrošiš sir, moraš da opereš kacu, pa opet u nju kupiš (skupljaš)
drugi i tako dok drvo ne istruhne. Trajale su i po deset godina. Kad dotraju
iscepkaš sjekirom, te baciš u furunu. Ima tu posla!
Tako je bilo, al’ sad je lakše. Pojedeš
sir, kantu nemaš više đe da čuvaš, toliko ih ima, da je najlakše da je
zafrljačiš u potok il’ u kakav drugi budžak. Ima se, može se. Ta ambalaža se ne
pere, pojedeš ono iz nje i džirikneš je kroz prozor il’ sa terase, kako je kome
zgodinije. I rahat si.
„Jes vala svi smo rahat!“, potvrdi ovu
priču, tetka, koja sve dosad u čudu slušaše kako joj sestrić bjesedi, pa dodade
i ona koju riječ o toj plastici.
Odoh prije neki dan da odozgo s
Piskavica, donesem izvorske vode. Vazda smo je ljeti otud donosili za piće.
Pitka je ko mehlem, a hladna ko grom. Nema niđe ljepša voda. Tako je bilo. Sad
jok, no nemoš prić do vrela od te ambalaže. Ama sve ogrezlo od čaša, flaša,
kanti i kantica. I oko vode i po vodi. Plivaju one nake etikete što su se
odlijepile, poneđe moš i pročitat šta piše. Ne zahfatih vodu, dođoh kući
mahajući šaka. Ćerka veli: „Ne mari mamo. Sad ću iz prodavnice donijet
flaširanu vodu. Vodu popi, flašu baci, i rahat. Što da ideš na vrelo, da
dangubiš!“ Te tako više ne idemo na vrelo, no kupujemo vodu. Eto tako je sad!
Ta ambalaža je i na naše livade stigla.
Ranije kad smo ih trijebili u proljeće, ja i čovek bi to časkom. Pogledamo imal’
đe kakav kamen, pokupimo po neku kost, ako su donijele ptice i gotovo. Sad jok,
no po dva tri dana čistimo. Ponesemo grabulje, džak il’ dva, te skupljamo kese,
flaše, komade najlona... svašta brate ima. Prošle godine su i na trešnju stigle
te kese, ama ko da si jelku okitio. Te smo se peli da ih skupljamo. Nekad
zapalimo sve što pokupimo, no se diže
crn dim, đavo ga nosio, te čadi, ja kašljem, to mi vala pluća urahati. A da,
oči su mi pocrnjele. Ne palimo samo mi, no i komšije i cijelo selo. Krovovi nam
crni. U zadnje vrijeme smo doduše oferčili, pa sve sa džakovima bacimo u
rijeku, nek voda odnese, pa đe se zaustavi, onaj nek zapali.
Ha, gotovo zaboravi' da vi kažem, proljetos
Deku crkla krava. Veterinar dolazio te je rasporio, kažu našo sve tu ambalažu
od pašteta i salame u crijeva. Te se i krava urahatila! Kažem vam, mlogo smo
rahat!
Нема коментара:
Постави коментар