Đura Šefer Sremac: EKOLOŠKI SMRAD(OVI)

 – Bog te vid’o, ta ne znam ti kasti je l’ riba smrdi od glave il’ repa? – mudruje paor Pantelija. – Eh, kad nisam ja bio na tom ribljem kotliću, samo glavešine! Ispitivali, tobože, zagađenost Dunava.

– Savo, odmah lopatu u šake i vadi taj zatrovani mulj! – naredi predsednik Udruženja ekologa, koji je doleteo helikopterom sa svojom svitom ekološkom da utvrdi situaciju „na licu mesta“.

– Sve mi se čini, prika moj, ekološku katastrofu neće oprati ni Dunav, a kamoli Sava – dobaci šeretski, iz pozadine, paor Panta.

– Secite topole, posadite platane! - mudruje gostujući predstavnik naroda, kad zaleže u debelu ’ladovinu, u letnjoj čardi kraj Dunava.

– Ama, zašto, gos’n ministre? Od njih radnik nema nikakve koristi – uključi se u dijalog, a bolje da nije, kafedžija Tajko, vlasnik par čardi kraj lepog plavog Dunava, a i šire.

– Kako nema?! Dobiće dnevnicu!

– Baš i ja svašta pitam. Ima direktor uvozne firme „Platan“.

– Ne vodi tuđu brigu, domaćine, nego hvataj se posla, moji ljudi su gladni.

– Tako je, gos’n ministre, al’ više su žedni – dobaci jedan rmpalija iz telesne garde (zlu ne trebalo).

– Znam, znam, evo od danas ćutim k’o zaliven – ovom prljavom vodom iz Dunava. Teško ribi u njoj! – ne može a da ne lane koju dvosmislicu kafedžija.

– Opet on po svom! Baš si ti nekakvo zakeralo...

– Imam, imam ja na salašu par dobri kerā. Laju samo na ove odozgore, mislim sa gornjeg salaša, a ovu sirotinju dole – ne diraju.

– Nemoj da se praviš lud! Ništa te nisam pit’o. ’Oće li to ’ladno piće?

– Stiže, stiže... Nego, volem da divanim, takav mi pos’o.  Samo da kažem čiste vode nemam, mleko mi od aflatoksina... Izvin’te! Bojim se da neko ne prođe po onoj narodnoj: mesto da je kozu muz’o, on pomuz’o jarca...

            To izusti i šmugnu u kuhinju prvi čovek lanca dunavskih čardi, poznati Tajko, da mu ne otkrivamo kako dobi nadimak. Beše nekada običan seljak golja, nije ga čovek im’o za šta u’vatiti, a danas – veliki tajkun, pardon, alas na Dunavu, specijalista za lov – na devize, samo od posebnih, probranih gostiju.

            I eto tako, imamo dovoljno na sve strane đubreta, za proizvodnju, tobože, organske hrane. Jedino ga nema tamo gde je najpotrebnije, na selu, gde ide samo NPK-veštak – dok ne stigne ministarska ekološka ekipa da se uveri „na licinom mestu“, što bi rek’o jedan od poznatih stručnjaka, sa mesečnim kursom za pitanja očuvanja životne sredine.                            

            Danas se vrlo dobro osećam – opet mora da se uključi u divan paor Pantelija. – Znaš od čega, prika moj? Ama, od brda komšijinog smeća, što mi svaki dan baca preko tarabe! Moram se uključiti u „Stranku zelenih“. Obećali mi ekološku penziju – ako redovno iznosim đubre. Iz skupštine.

            A moram još i ovu da ti velim: baš me nasmejala ona reklama na velikoj tarabi, ’oću reći onom bilbordu, đavo ga nosio, što svetli svu noć i dan. Lepo piše: Mi čistimo Srbiju – Srbija čisti nas. Valjda neki bećari ’oće da poruče kako nas ima sve manje i manje (počistiše nas pesticidima, a i tom prokletom drogom). Ne treba nama „bela kuga“, dosta nas redovno kosi onaj crni kosač, sa kapuljačom na glavi. Taj te ništa ne pita, samo te skrati kosom – za glavu. Ha-ha-ha! Pa ti vidi, prika moj, čije đubre više i dalje smrdi – tvoje ili komšijsko?! One gore nećemo prozivati, a i ne vredi – imaju pedigre.