недеља, 1. јануар 2017.

Tamara Lujak: Moje parče neba



„Potrošio si sav novac na ovo golo i beživotno parče zemlje?!“, kiptela je žena od besa.
„I na vazdušna prava“, osmehivao se muž zadovoljno.
„Ne razumem.“
„Na ovom našem parčetu zemlje nikad ništa neće biti izgrađeno.“
„Kad si sve pare potrošio!“
„Zbog vazdušnih prava“, čovek se napravi kao da nije primetio upadicu. „Ništa neće smeti da nam zakloni vidik.“
„I dalje ne razumem.“
„Ljudi će dolaziti sa šatorima i vrećama za spavanje na ovo naše brdo i plaćati nam debele pare za to, jer će u celom celcatom gradu jedino sa našeg komada zemlje moći da se posmatraju nebo i zvezde.“

4 коментара:


  1. "Iz mog sela vidim sve sto se sa zemlje može videti od Vasione...
    Zato je moje selo veliko kao bilo koje drugo mesto,
    Jer ja sam po meri onoga sto vidim
    A ne po meri svoje visine...

    U gradovima život je manji
    Nego ovde u mojoj kući na vrhu ovog brega.
    U gradu velike zgrade zagradjuju vidik,
    Zaklanjaju obzorje, odvlače naše poglede daleko od svakog neba,
    Pretvaraju nas u patuljke jer nam uskraćuju ono što nam naše oči mogu dati,
    I stvaraju od nas siromahe, jer je gledanje naše jedino bogatstvo."

    Fernando Pesoa
    *

    ОдговориИзбриши
  2. Prelepo rečeno! Potvrđujem,sa vrha brda na kraju sela, nedaleko od Bg..

    ОдговориИзбриши
  3. Prelepo rečeno! Potvrđujem,sa vrha brda na kraju sela, nedaleko od Bg..

    ОдговориИзбриши