Imaju li samo planinari ekološku svest?

Imaju li samo planinari ekološku svest?

I da li je uopšte i oni imaju?

Jeste li znali da u Beogradu i okolini ima čak jedanaest jezera? Neka od njih su vam i više nego poznata: Ada Ciganlija, Ada Safari, Topčidersko jezero... Ali da li ste čuli za Markovačko jezero, Duboki potok ili Pariguz? Svoje neobično ime veštačko jezero Pariguz duguje, po jednoj legendi, blatu koje se nalazilo na mestu gde je podignuta akumulacija, a za koje se verovalo da je lekovito i da leči šuljeve. Po drugom predanju, na mestu današnjeg jezera u Prvom srpskom ustanku Srbi su napravili zasedu Turcima, sasuvši im prilično sačme u stražnjice, pa otuda i takvo ime za dolinu koja se nalazila na mestu današnjeg jezera.

Udaljeno 17 km od centra grada, 6 km od autoputa E-70, i samo 1 km od buduće obilaznice oko Beograda, jezero Pariguz nalazi se na samom obodu naselja Resnik. Nastalo je izgradnjom brane krajem osamdesetih godina XX veka, kako bi se lakše kontrolisale prolećne poplave. Do jezera se može doći iz pravca Bubanj potoka, starim kružnim putem, ali i iz centra grada, pored manastira Rakovica. I upravo je ova druga ruta bila naša.

U cilju čišćenja ovog šarmantnog malog jezera, okupili smo se 20.5.2017. u 8h ujutro na početnoj stanici autobusa 47, iznad Slavije, koji vodi do Resnika. Iako je akcija bila najavljena, u saradnji sa Opštinom Rakovica, mesnom zajednicom Resnik i lokalnim ribarima, više od mesec dana unapred, iako je vest objavljena na društvenim mrežama i našem blogu, a planinari i zainteresovani građani obavešteni mejlom i telefonom – na akciji se pojavilo samo nas desetoro, osam planinara iz PSD „Kopaonik“ (koji je u okviru projekta „Čisto i Bistro“ i organizovao akciju) i dva ribara iz Resnika, naši domaćini. Iako nam je, dok smo ugovarali akciju, bio obećan čamac – kako bismo lakše, iz vode, pokupili plastične flaše i kese koje plivaju na površini jezera – ipak nije bio „isporučen“. Uspeli smo, međutim, da organizujemo najvažnije: Opština Rakovica nam je i ovog puta obezbedila besplatne kese i rukavice, ribari su poneli grabulje, bez kojih posao ne bi bio moguć (jer smo njima sa obale izvlačili đubre iz vode), i svojim privatnim vozilima odneli sakupljeno đubre do kontejnera – a bilo ga je i više nego što smo mogli da pretpostavimo!

Ako izuzmemo „sitnice“ koje usporavaju, otežavaju i stalno, na žalost, prate svaku akciju, sve ostalo nas je poslužilo: vreme je bilo izvrsno, raspoloženje učesnika više nego odlično. Akciju smo započeli na nasipu, gde smo iz vode izvukli deset velikih kesa svakojakog đubreta: plastične flaše, kofe i kese, upaljače, automobilske gume, ribarski najlon, staklene flaše i druge ambalaže. Od nasipa smo levom obalom napredovali ka drugom kraju jezera, gde su pecaroši, neuznemireni i nezainteresovani našom akcijom, uživali u danu na svoj način, bez namere da nam se pridruže u čišćenju jezera na kojem najviše (gotovo i jedino) borave. Bilo je, međutim, i onih koji su pozdravili našu akciju i skromno doprineli bodrenjem. Do polovine dana, koliko nam je trebalo da akciju privedemo kraju, sakupili smo ukupno 43 kese đubreta (ceo jedan kamion!). Zadivljujuća i poražavajuća cifra. Zadivljujuća – kad pomislimo da je samo nas desetoro za pola dana uspelo da sakupi toliko đubreta i očisti jezero. Poražavajuća – što je toliko đubreta izvađeno iz jezera, koje bi trebalo da je čisto, u najmanju ruku, kao i Ada Ciganlija.

Premoreni, ali i prezadovoljni uspešno izvedenom akcijom, posluženi smo izvrsnim domaćim pasuljem i pićem u Udruženju ribolovaca. Kako smo ugovorili postavljanje kanti duž cele obale jezera, naši ljubazni domaćini, ribari, ponudili su se da sami jednom nedeljno bacaju smeće, pošto kontejner još uvek ne može da bude postavljen u blizini jezera, jer vozilo gradske čistoće ne može uskom ulicom da dođe do jezera. O postavljanju kanti ćemo vas obavestiti kad za to dođe vreme, za otprilike dve nedelje, kako je planirano.

Zahvaljujemo se organizatorima i svim učesnicima ove akcije!

Priroda ne može da se očuva sama. Pomozimo joj da nas preživi, jer ako nje nestane – nestaće i nas.

Tamara Lujak