понедељак, 24. март 2014.

PRIČA: Tamara Lujak, Jedini u gradu



„Jesi li zvao Agenciju za zakazivanje?“, upita Bukuljka nestrpljivo.
„Jesam“, Bihor nije stigao ni da kroči u stan, kad ga žena salete sa pitanjima.
„Šta kažu? Koliko traže?“, pocupkivala je nervozno u hodniku.
„Previše. Nemamo mi te novce“, umorno će Bihor. Odložio je kaput na čiviluk, poljubio ženu u kosu i uputio se ka dnevnoj sobi. „Moraćemo ipak da čekamo u redu“, rekao je preko ramena.
„Da čekamo u redu?!“, iznenadi se Bukuljka. „Znaš li ti šta to znači?!“
„Znam“, Bihor klonu u fotelju i uzdahnu. Protrljao je lice rukama, kao da želi da otre umor koji se nakupio preko dana.
„Proteže se celim gradom! Prolazi kroz najmanje dva predgrađa, obuhvata tri opštine!“, nastavila je Bukuljka, zabrinuto posmatrajući muža. „Znaš li koliko ljudi čeka u njemu?! Nikad nećemo doći na red!“
„Moramo da pokušamo“, čovek utonu u fotelju i podiže noge na sto. „Nikad nećemo zaraditi pare koje Agencija traži.“
„Ali uvek će biti onih koji mogu i oni će uvek ići preko reda! Tako možemo da čekamo doveka!“, uzrujano će žena. Stajala je sve vreme u vratima i posmatrala muža u neverici. Zar će da odustane tako lako, pitala se.
„Pa opet, ne vidim drugog načina“, umirivao ju je Bihor. „Napravio sam satnicu: uklopio sam tvoj i moj posao, tvoje i moje roditelje, još ako bismo mogli da uključimo tetku i teču - mogli bismo čak da imamo i neki slobodan dan“, izlagao je samouvereno plan. „Ne gledaj me tako“, zastade, primetivši ženin zabrinut pogled. „Sve sam razradio. Ako se detaljno budemo držali plana i svaki slobodan trenutak proveli u redu, dete ćemo moći da izvedemo u park kroz svega tri godine.“

1 коментар: