Ogleda se
u gorskom jezeru
rosom odenuta
Gordana Petković
Umetnici, književnici, astrofizičari,
planinari, zaljubljenici u prirodu, u našu zemlju, okupili su se nedavno kako
bi (zajedno sa potpisnikom ovih redova) pokrenuli akciju pod nazivom „Čisto i
bistro”. Cilj im je, kako sami kažu, da očiste naš glavni grad i da tom akcijom
pokrenu mnoge druge, slične, širom Srbije (pa i šire), ali i da okupe što veći
broj ljudi koji bi u tim akcijama učestvovao. Kako su se okupili i šta još
imaju u planu, reći će nam: Jelena Molović, planinarka, Nataša Stanić, magistar
astrofizike, Gordana Petković, haiđinka, Dragan Pavlović, ikonopisac i
keramičar i Nenad Vučković, slikar.
TL:
Jedan ste od pokretača akcije „Čisto i bisto“. Koliko je dugo ideja da
pokrenete ekološku akciju zrila u vama?
JELENA: Oduvek mi je
smetalo smeće po gradu, a od kad se bavim planinarenjem, poslednjih 12 godina
intenzivno razmišljam šta bi konkretno ja, kao pojedinac mogla da uradim da
zelene površine u Beogradu budu čistije. Obzirom da nisam u mogućnosti da svaki
vikend odem na planinu, puno vremena provodim u prirodi u okolini Beograda i
zgrožena sam količinom smeća koje se tu nalazi.
NATAŠA: Kao srednjoškolka
sam učestvovala u pošumljavanju planina po Srbiji, istraživačkim i radnim
akcijama i verovala sam da će organizacija sličnih događaja u budućnosti biti
usavršena po mnogim pitanjima. Takve akcije su, međutim, poptuno zamrle!
Zgrada, ulica, grad, zemlja u kojoj živim nikada nije bila prljavija – u svakom
pogledu, moralnom i ekološkom. Mogla bih da kažem da ideja o ozbiljnijem ličnom
angažovanju na polju ekologije postoji kod mene više od dve decenije.
DRAGAN: Dugogodišnjim
planinarenjem kao licencirani vodič, imao sam priliku da obiđem našu
prelepu Srbiju uzduž i popreko. Nije bilo mesta kroz koje smo prošli kao grupa
planinara a da nije bilo divljih deponija. I ono
što je najtragičnije, naš narod ima običaj
da to smeće baca u potok ili reku koja protiče u blizini ili kroz samo mesto
stanovanja. Uvek je bilo zgražavanja, dok se u meni nije pojavilo pitanje, šta
ja kao pojedinac činim da se to spreči?
Tako se rodila ideja o organizovanju ekoloških akcija na kojima će se pozivati
svi ljudi dobre volje, ljudi koji vole prirodu i svoju zemlju.
GORDANA: Od studija
sam u različitim aspektima radila na ekologiji duše. Radila sam tekstove koji
su bili vezani za različite duhovne pravce na planeti Zemlji. Od ezoterijskog hrišćanstva
preko budizma, taoizma, šintoa do afričke domorodačke filozofije, što
podrazumeva život u skladu sa prirodom.
NENAD: Od 2008.
godine, zapravo još od ranije, ali te smo se godine moj kolega slikar, Dragoljub
Jovičić i ja našli i rekli sebi da nešto treba da uradimo, da kroz umetnost i
ekologiju prevaziđemo urbano otuđenje, kroz umetničke akcije - u vidu
književnih večeri ili akcija vezanih za ekološke aktivnosti... Mislili smo čak
da organizujemo i neku vrstu kluba, kako nam niko drugi ne bi krojio kapu, želeli
smo sami da radimo, da sami sebi gazdujemo, pa tako i po pitanju ekoligije.
Jelena Molović |
TL:
Koja je organizacija stala iza vas i zašto?
JELENA: Iza mene, kao i
celog projekta „Čisto i bistro”, stao je PSK Kopaonik, što je sasvim logično
obzirom da su planinari jedna od grupa koje najviše vremena provodi u prirodi,
uživamo u njoj i naravno da nam smetaju divlje deponije. Zapravo, bavimo se
planinarenjem, jer obožavamo prirodu.
NATAŠA: Trenutno iza
projekta „Čisto i bistro”, stao je PSK Kopaonik, ali se nadam da će se ubrzo
uključiti i neke osnovne škole i druge organizacije, pošto su današnje školske
aktivnosti gotovo poptuno odvojene od prirode, i pre su usmerene na puko
ponavljanje nevažnih činjenica, podataka i jednačina nego na razvijanje svesti o
prirodi, Zemlji i kosmičkom okruženju naše planete.
DRAGAN: Planinarsko
skijaški Klub Kopaonik iz Beograda čiji sam član stao je
iza
ove ideje. To je jedan veoma ozbiljan Klub sa velikim brojem članova. Klub,
koji sa iskusnim vodičima organizuje veoma ozbiljne planinarske akcije u zemlji
i inostranstvu. Na čelu kluba su ljudi sa veoma razvijenom ekološkom svešću.
GORDANA: Iza nas
stoji planinarsko skijaško društvo „Kopaonik“. Pravi ljudi iza pravog projekta,
jer ko bolje razume prirodu od samih planinara.
NENAD: PSK „Kopaonik“
je stao iza nas, jer su planinari i te kako svesni životne sredine i pitanja
njenog očuvanja. Lako su nas prihvatili i podržali našu akciju.
TL:
Koji su vaši planovi?
JELENA: Pre svega okupiti
ljude koji su zainteresovani da se očiste divlje deponije, prvo u Beogradu, a
zatim i po planinama i rečnim obalama širom Srbije.
NATAŠA: Želim da pokrenem
najpre sebe, svoju decu, članove porodice, prijatelje, učenike kojima predajem
u školama i u planetarijumu. Prva radna destinacija trebalo bi da bude neki
obližnji park.
DRAGAN: U
okviru Kluba je već formirana komisija za Ekologiju, koja će se baviti
organizovanjem ekoloških akcija (čišćenje divljih
deponija). Sve to mora da se podigne na jedan viši nivo, kontaktirajući i
sredstva javnog informisanja kao i čelnike pojedinih opština i regiona gde se
nalaze divlje deponije.
GORDANA: Plan nam je
da učinimo ovu našu lepu zemlju još lepšom, jer ona to zaslužuje. Plan nam je
da kroz umetničko-ekološke projekte promenimo i podignemo svest građana, kako
bi vodili više računa o sredini u kojoj žive. To ćemo, ako projekat zaživi, a
verujemo da hoće, uraditi kroz mnoge ekološke akcije, ali i angažovanu
umetnost.
NENAD: Što veći broj
akcija. Mislim da je bitan ljudski kontakt. Kad ljudi zajedno rade, dele
zajedničke emocije. Tad nema otuđenja, mnogo se lakše uspostavlja kontakt kroz
rad. Planinari to znaju. Kad se penješ na planinu srdačno se pozdravljaš sa
svakim sa kim se sretneš.
Isto tako, kad radiš
sa nekim možete malo da govorite, ali se razumete. To je ta povezanost o kojoj
govorim. Da li će to biti na nivou ulice, grada ili države, zavisi od države u
kojoj živimo.
Gordana Petković |
TL:
Planirate li regionalnu saradnju?
JELENA: Naravno, osim
Beograda, velikih divljih deponija ima širom Srbije i raduje me saznanje da
svuda ima ljudi koji hoće da urade nešto za prirodu u svojoj okolini.
NATAŠA: Društvene mreže
mogu u ovom smislu dobro doći za promociju pokrenutih aktivnosti i za
organizovanje sličnih akcija i van naše zemlje.
DRAGAN: Da,
svakako. Svestan da to neće biti baš tako lako. Treba istrajati u svemu tome.
Na primer, ako grupa iz Beograda ode u neko selo u istočnoj Srbiji i očisti
neku rečicu od plastičnog otpada, ako samo dvojici meštana tog sela proradi
svest da treba čuvati svoju okolinu - mi smo uradili veliki
posao.
GORDANA: Naravno.
Kontaktirali bismo prevashodno Istru, Dubrovnik, Crnu Goru sa ciljem da
ujedinimo snage u zajedničkom projektu čišćenja, u svakom smislu od
materijalnog do duhovnog.
NENAD: Planiramo
interkontinentalnu saradnju. Ništa manje.
TL:
Šta se danas sve podrazumeva pod otpadom?
JELENA: Većina ljudi
otpadom smatra sve ono što im nije potrebno, ne razmišljajući pri tom da
postoji mogućnost recikliraja velikog dela otpada.
NATAŠA: Otpad odnedavno
vidim kao neuništivi teret koji naša planeta mora da trpi na sebi, kao
posledicu pojave ljudske rase. Nijedna druga živa vrsta ne pravi otpad i živi u
skladu sa svojim okruženjem. Plastične kese su ono što mi svakodnevno smeta
kada odlazim u kupovinu. Odnedavno nosim sa sobom platnenu torbu i ranac za
pakovanje namirnica, a na pitanje prodavačica: „Da li želite kesu?” uvek
odgovaram: „Ne, čuvam planetu.” Elektronski otpad, kablovi, neupotrebljivi
tehnički uređaji, gomilaju se nezamislivom brzinom...
DRAGAN: Sve
što se organski prirodno ne raspada, a to je plastika, staklo, metal…
GORDANA: Sve: od
medicinskog otpada, preko tehnike, do flaša, plastičnih kesa i automobilskih
guma, sa jedne, strane ali i postoje i, da se tako izrazim, duhovni zagađivači.
Protiv njih ćemo se boriti tako što ćemo očistiti parkove, ulice, šume, ali i duhovni
i kulturni prostor od šunda u muzici, književnosti, slikarstvu, fotografiji,
dakle, u pitanju je kulturološka dekontaminacija. Treba da slavimo ne samo lepotu
prirode, već i angažovanu sliku, reč, fotografiju, nešto što podiže svest ljudi,
ne samo kod nas već i na celoj planeti.
NENAD: Otpad ne
postoji. Postoje samo misli koje su otpad, koji materiju ubličuju tako da šteti
ljudima i to se onda zove đubre. Materija se ne može uništiti, ona samo menja
oblik, a od načina na koji čovek stupa u kontakt sa njom zavisi da li će ona
biti umetničko delo ili ono što narušava zdravlje ili odnose među ljudima.
Nataša Stanić |
TL:
Šta su to divlje deponije?
JELENA: Mesta u prirodi
gde se nelegalno odlaže smeće.
NATAŠA: To su mesta na
kojima se najbolje vidi odnos čoveka, savremenog društva i konkretne lokalne
ili državne zajednice prema prirodi. Zakoni koji postoje o uništavanju divljih
deponija uglavnom se ne poštuju, a počinioci se preblago kažnjavaju. Pažnja
medija uvek je na nekom političkom skandalu, privatnom životu neke muzičke ili
sportske zvezde...
DRAGAN: Mesta
koja
nisu planski određena za odlaganje otpada.
GORDANA: To su
toksini savremenog društva koje treba raskloniti, ostaviti negde iza nas,
reciklirati i ne stvarati ih više. Treba podići svest stanovništva, kako ih
ljudi ne bi ponovo stvarali.
NENAD: To je odraz
taloga uma, odraz stanja misli, odraz letargije, ljubomore, mržnje, loših
osećanja u materijalnoj sferi. Uglavnom letargije i sebičnosti. Ljudima je
skupo da plate da se otpad odnese, pravilno razloži, odloži, pa ga izruče negde
tajno, gde ne bi smeo da bude. To je pravi odraz lenjosti i sebičnosti.
TL:
Kako se u našoj zemlji pojedinac oslobađa otpada (postoji li kod nas podela
đubreta)?
JELENA: Definitivno ne
postoji. Najčešće, ljudi ga odnose do kontejnera (u urbanim sredinama), nije
retkost ni da kesu sa smećem izbace kroz prozor, na žalost. Kabasti otpad
najčešće odnose do najbliže zelene površine, stvarajući tri tom divlje
deponije, jer im je to svakako lakše i jeftinije nego da ga ovezu do gradske
deonije koja je obično prilično udaljena od grada.
NATAŠA: Bacam svoj otpad u
kontejner koji se nalazi u podrumu zgrade. Ne vidim kako jedan grad kao što je
Beograd ne može da uloži novac u namenske kontejnere za staklo, papir, staru
odeću (preko potrebnu ugroženim stanovnicima). Definitivno se novac pogrešno
usmerava na luksuzne automobile, izbornu kampanju, tzv. „paukove“, vozila koja
pune gradsku kasu pljačkajući sopstvene građane pod izgovorom nekakvog reda i
sumnjivih saobraćajnih zakona. Urbane sredine postale su ne samo zagađivači
nego i zlostavljači planete.
DRAGAN: Stanovnici
gradova, bacanjem u kontejnere (često se dešava da stanovnici solitera svoje
smeće bacaju kroz prozor na trotoar). U Beogradu se na žalost retko viđaju
kontejneri za selekciju plastike, stakla, metala i papira. U unutrašnjosti kao
što sam već rekao - u potok ili reku.
GORDANA: U minimalnim
razmerama postoji, ali na žalost samo u velikim gradovima, po planinama gde su planinarske
staze toga nema, a trebalo bi omasoviti.
NENAD: To je
interesantno pitanje. Mnogi bi hteli da razdvajaju otpad (ali im to nije
dostupno), jer to daje nadu u budućnost. Kad neko razlaže otpad on ulaže nadu u
bolju budućnost i daje jedan vrlo optimističan stav, što je ljudima i potrebno.
Stvara sebi neko dobro osećanje, da je dobro uradio tog dana. I veliki broj
ljudi ima taj osećaj i želi da razdvaja otad, čak i do 70% ljudi bi to radilo
bez nadoknade, ali toga kod nas još uvek nema.
Dragan Pavlović |
TL:
Ima li većina ljudi u Srbiji stav: „Ko je bacao đubre, taj neka ga i čisti“? I
kako ga promeniti?
JELENA: Mislim da većina
ljudi u Srbiji zapravo nema stav o smeću, prosto ga ne vidi ili se trudi da ga
ne vidi. Malo ko razmišlja o tome da nešto treba ostaviti i narednim generacijama,
a da to nisu samo zgrade... i smeće.
NATAŠA: Mediji i javnost
uopšte, nisu u proteklih nekoliko decenija posvetili pažnju problematici
odlaganja smeća i razvoju ekološke svesti i kulture svojih gledalaca i
slušalaca. Pohvaljujem radio programe Radio Beograda 1, 2, i 202, gde se
redovno emituju emisije o čistoći reka, zgrada, parkova, planina, vazduha i
svega drugog što nam je neophodno za život, a ipak od nas samih biva
uništavano... Zvuči besmisleno, ali tako je. Državni zakoni prilagođeni su
ljudima koji su ih pisali, firmama i kompanijama koje su oni osnovali, a ne
prirodi i ljudima koje zakon treba najstrože da ograniči u uništavanju prirode.
DRAGAN: Većina
tako i misli. No, ne treba se na to obazirati. Našim primerom treba staviti do
znanja da ne treba tako razmišljati.
GORDANA: Smatram da
većina ljudi u Srbiji ima takav stav. Postoje ljudi, u koje spadamo i mi, znači
manjina, koji ne razmišljaju tako. Ako većini ne podignemo svest, toksini i
deponije će se vratiti i na fizičkom i na duhovnom planu.
NENAD: Imaju čak i
gori stav: onaj ko želi da čisti koristi državne pare, ne da bi očistio to što
je zapraljano već da bi imao ličnu korist, da bi oprao neke pare. Misle da se
ti projekti ne rade zbog želje za čistijom prirodom, već zbog želje za bogaćenjem.
To je još dalje od onoga: nisam ja ispraljo, neću ja da čistim. Mislim da je
ispravan stav: ČITAJ KAKO JE NAPISANO, ČISTI KAKO JE ISPRLJANO, po Vuku! :)
TL:
Kakakv odnos treba pojedinac da ima prema svojoj sredini?
JELENA: Kada bi svako imao
makar elementarnu kulturu i samo malo brige, gradovi i priroda bi nam bili
mnogo čistiji.
NATAŠA: Najdublje
poštovanje, najbrižniji odnos, poput odnosa prema roditeljima ili deci. U
stvari, priroda i jeste naš praroditelj, ali i nešto što će nas, poput naše
dece, nadživeti.
DRAGAN: Treba
da se odnosi sa puno, puno poštovanja.
GORDANA: Pojedinac
treba da živi u skladu sa prirodom, ne treba da joj se divi i da je se plaši,
već treba da uroni u nju.
NENAD: Čovek nije
izdvojen već otvoren sistem i čini jedinstvenu celinu sa svojom okolinom, kroz
nas prolaze sve materije koje prolaze kroz okolinu. Materija i energija teče kroz
čoveka isto kao i kroz okolni prostor. Tako da, kakvo je stanje van čoveka tako
je, kao u ogledalu, stanje u njemu. Ako je reka zapraljana znači da su i krvni
sudovi čovekovi zaprljani. Analogija jednostavna i vrlo upotrebljiva. Ne može
se reći: ovaj je čovek zdrav a ovaj nije kad, jer ako je priroda zaprljana,
tada smo svi zaprljani.
TL:
Zašto je za pojedinca važno da živi u zdravoj sredini?
NATAŠA: Zato što jedino u
zdravoj sredini može da živi i traje zdrav pojedinac. Sve druge mogućnosti ne
mogu da potraju.
DRAGAN: Zdrava
sredina, zdrav život.
GORDANA: Ja ne vidim
drugi način života. Animalni deo u čoveku izaziva toliko toksina na planeti
Zemlji i od toga se treba kloniti i prerađivati ih i na tom planu treba
podizati svest ljudi.
NENAD: Ne postoji pojedinac.
Zdravlje je isto za pojedinca i okolinu - ako želi da održava svoje zdravlje čovek
mora da misli o svojoj okolini i da je održava.
Nenad Vučković |
TL:
Smatrate li da pojedinac može mnogo toga da postigne u podizanju ekološke
svesti?
JELENA: Pojedinac ne,
mislim da bi ga većina gledala kao budalu, Don Kihota, ali više pojedinaca
udruženih, koji će da sede na vratu raznim institucijama… Upornošću svakako
može.
NATAŠA: Može, naravno,
samo ako to želi. Ako svoj život nije podredio sticanju kapitala, ličnog
bogatstva i interesa, onda da.
DRAGAN: Da,
ličnim primerom pojedinac može da probudi ekološku svest kod mnogih.
GORDANA: Pojedinac
može ako nas ima mnogo i svakim danom sve više, jer bez mase pojedinac ne može
ništa da učiniti.
NENAD: Interesantno
je šta sam primetio: mnogi pojedinačno deluju i nailaze na druge, koji isto
tako pojedinačno deluju i istovetno misle. Na taj se način pronalazimo, jer
obitavamo u istoj sferi, živimo istu ideju. Tad čovek shvata da nije sam, da
nas je više, da nas je mnogo.
TL:
Kako planirate da podignete ekološku svest kod građana?
JELENA: Smatram da pre
svega treba edukovati najmlađe, obzirom da malo njih tu kulturu nosi iz kuće, u
šta se možemo uveriti svaki dan na ulicama. Stvarno ne verujem da neko ko
izbaci kamion šuta u Titov gaj svoju decu uči kako treba da čuvaju životnu
sredinu.
NATAŠA: Ličnim primerom –
čišćenjem ulaza, parka ispred zgrade. Važni su, takođe, sve više, postovi na
društvenim mrežama, internet prezentacije, prilozi za časopise, knjige,
predavanja...
DRAGAN: Organizovanim
akcijama čišćenja okoline, razgovorima sa stanovnicima mesta u kojima se
organizuje akcija, organizovanjem tribina i predavanja na temu ekologije i
čoveka. Ali ono što je najvažnije, edukacijom dece, sa kojom treba početi od
vrtića, dok u školama treba uvesti predmet: Očuvanje i zaštita životne sredine.
GORDANA: Edukacijom,
svojim primerom i, konačno, svojim načinom života.
NENAD: Podizanjem lične
ekološke svesti. Radom na sebi prvenstveno. Ne može čovek drugom da daje savete,
mora prvo sam nešto da uradi da bi drugi poverovali u to što radi. Najvažniji
je rad na sebi, pa tek onda na drugima. Bitno je reći da je svet savršen, a da
mi nismo savršeni. Usavršavajući sebe, dolazimo do toga, shvatamo, otkrivamo da
je svet savršen. Radom na sebi, čovek mora da dođe do tog uvida.
TL:
Koliko su važni pogoni za reciklažu i postoje li oni kod nas?
JELENA: Pogoni za
reciklažu su jako bitni i postoje kod nas, ali je to nedovoljno, plus građani
nisu dobro informisani. Još uvek nemamo mogućnost da odvajamo smeće, mada nisam
ni sigurna da bi se to „primilo” u Srbiji. Tek ponekad, možemo na TV-u čuti o
reciklaži otpada i to je sve…
NATAŠA: Volela bih da
posetim jedan takav Pogon i da se upoznam sa problematikom. Ne verujem da su na
odgovornim mestima za tu problematiku dovoljno stručni ljudi, jer bi u
protivnom podigli sve moguće alarme u dnevnoj štampi , TV emisijama, na
radiju... Učinili bi makar nešto, osim što primaju platu i sede u nekoj mišijoj
rupi.
DRAGAN: Veoma
važni. U Srbiji koliko znam ima jedan ili dva, nisam siguran.
GORDANA: Bogami,
neophodni su. Kod nas ima možda minimalni broj. Treba svakako povećati njihov
broj.
NENAD: Važni su,
svakako, ali da bi funkcionisali potrebno je da ceo sistem stoji iza njih.
Proizvodi treba da budu planirani, projektovani - ne do trenutka kada se prodaju,
nego do trenutka kada će ponovo da se iskoriste za proizvodnju. Mnogi su proizvodi
planirani samo da bi se prodali i tu prestaje razmišljanje o materiji koja je u
njima, odnosno razmišljanje o njihovoj nameni. Treba ih ponovo koristiti, ne dozvoliti
da završe kao suvišna materija, kao neupotrebljive stvari. Ko dizajnira četkicu
za zube, na primer, treba da je dizajnira tako da unapred smisli šta će dalje
biti sa njom kad više ne bude dobra za pranje zuba. Možda četka iz četkice za
zube može da se iskoristi dalje, ili plastika od koje je napravljena da se
iskoristiti za nešto drugo. To važi za sve proizvode.
TL:
Iako Klub planinara „Kopaonik“ stoji iza vas, ipak akcije ne možete da
sprovedete bez saradnje sa lokalnim vlastima...
JELENA: Naravno da ne, kao
i bez lokalnog stanovništva, privrednika… Duboko verujem da će lokalne vlasti
imati sluha za naše akcije i da nam makar neće otežavati organizaciju.
NATAŠA: Podrška lokalnih
vlasti mora da postoji, treba pronaći prave ljude i podrška neće izostati.
DRAGAN: Saradnja
je obavezna, kako sa lokalnim vlastima
tako i sa komunalnim firmama.
GORDANA: Moramo se
povezati sa gradskim vlastima, ali i sa Zelenima, Mladim goranima, drugim
ekološkim grupama iz Beograda i šire...
NENAD: Nekad se
posreći pa vlasti imaju razumevanja, nekad ne. A mi radimo ono što je u našoj
mogućnosti.
TL:
Svaka akcija košta... Kako planirate da sakupite sredstva?
JELENA: Mislim da se mogu
napraviti sponzorski (donatorski) ugovori sa autoprevoznicima, kad budemo išli
negde van Beograda, zatim sa loklanim pekarama, restoranima, fast fud restoranima
- za hranu učesnicima. Mislim da nam na tom polju lokalne vlasti mogu puno
pomoći.
NATAŠA: To je veliki
problem i ljudi koji se bave organizacijom ovakvih događaja, a ne samo učešćem
u njima, imaju pred sobom ozbiljan i težak zadatak.
DRAGAN: Ovo
je ozbiljno pitanje, i to će verovatno biti i najveći problem u celoj ovoj
priči. Ali ne treba to da nas obeshrabri. Verujem da će se naći donator koji će
stati iza ovog projekta koji je koristan za celu našu zemlju.
GORDANA: Pokušaćemo
na državnom nivou i donacijama.
NENAD: Ja bih najviše
voleo da sama ta delatnost može da izdržava samu sebe. Imam taj projekat - projekat sakljupljanja kućnog otpada - koji je pridavljen finansijama,
malo para, a mnogo rada :)
TL:
Smatrate li da bi svi koji se bave zaštitom životne sredine, počevši od
državnih institucija do pokreta kao što je vaš, morali međusobno da sarađuju i
koordiniraju svoje akcije?
JELENA: Svakako bi trebalo
da sarađuju, jer je to nešto što se tiče svih nas.
NATAŠA: Naravno! Od
fakulteta za ekologiju, televizija, dnevne štampe, škola, zdravstvenih
institucija, skupština stanara, mesnih zajednica, gradskih vlasti, državnih
organa, naučnih instituta...
DRAGAN: Da,
svakako, treba se ujediniti.
GORDANA: To je
neophodno za bilo kakav uspeh. Važan je pojedinac, ali samo ako nas ima više.
To važi za sve naše planove na globalnom nivou.
NENAD: Šta se sve
može, kad se Srbi slože... Teško da će se Srbi složiti po ovom, kao i po svim
drugim pitanjima, ali da, mislim da treba da se povežu svi, da prevaziđu svoj ego
i ujedine se, rade fizičke poslove, kao što je prikupljanje đubreta, i bolje će
funkcionisati. Treba da prevaziđu tradicionalnu srpsku neslogu i time postignu ono
što Srbi kao nacija još nisu ostvarili ni na jednom polju – a to je sloga.
Ivana Todorović, O.Š. France Prešern |
TL:
Vaša eko poruka?
JELENA: Samo udruženi
možemo da ostvarimo konkretne rezultate.
NATAŠA: Od velikog broja
planeta koje su poslednjih decenija otkrivene van Sunčevog sistema, jedino
Zemlja ima uslove za život kakav poznajemo. Boravak čoveka na njoj bespovratno
briše sa liste opstanka veliki broj biljaka i životinjskih vrsta, ne shvatajući
da će jednom i sam doći na tu listu. Planeta će i dalje živeti, i bez nas.
DRAGAN: Sve
što vidimo je Božanska kreacija, stvorena za nas ljude da uživamo i radujemo se.
Umetničko, neponovljivo delo. Uništimo li to uništićemo sami sebe.
GORDANA: Bez čistog
života na planeti nema čistog života u kosmosu.
Zeleno polje
na ležaju od slame
deca Zemlje
NENAD: Život je
jedinstvena prilika za ostvarenje snova.
Tebi čista voda, nama
prljave flaše - nije fer. Vrati nam čistu vodu, vraćamo ti tvoje flaše.
Dunav i Sava
Čitaj kako je
napisano, čisti kako je isprljano!
Razgovor vodila
Tamara Lujak
Нема коментара:
Постави коментар