Čisto i bistro: Jedino u zdravoj sredini može da živi i traje zdrav pojedinac

                                       Ogleda se

u gorskom jezeru

rosom odenuta

                        Gordana Petković

Umetnici, književnici, astrofizičari, planinari, zaljubljenici u prirodu, u našu zemlju, okupili su se nedavno kako bi (zajedno sa potpisnikom ovih redova) pokrenuli akciju pod nazivom „Čisto i bistro”. Cilj im je, kako sami kažu, da očiste naš glavni grad i da tom akcijom pokrenu mnoge druge, slične, širom Srbije (pa i šire), ali i da okupe što veći broj ljudi koji bi u tim akcijama učestvovao. Kako su se okupili i šta još imaju u planu, reći će nam: Jelena Molović, planinarka, Nataša Stanić, magistar astrofizike, Gordana Petković, haiđinka, Dragan Pavlović, ikonopisac i keramičar i Nenad Vučković, slikar.

TL: Jedan ste od pokretača akcije „Čisto i bisto“. Koliko je dugo ideja da pokrenete ekološku akciju zrila u vama?

JELENA: Oduvek mi je smetalo smeće po gradu, a od kad se bavim planinarenjem, poslednjih 12 godina intenzivno razmišljam šta bi konkretno ja, kao pojedinac mogla da uradim da zelene površine u Beogradu budu čistije. Obzirom da nisam u mogućnosti da svaki vikend odem na planinu, puno vremena provodim u prirodi u okolini Beograda i zgrožena sam količinom smeća koje se tu nalazi.

NATAŠA: Kao srednjoškolka sam učestvovala u pošumljavanju planina po Srbiji, istraživačkim i radnim akcijama i verovala sam da će organizacija sličnih događaja u budućnosti biti usavršena po mnogim pitanjima. Takve akcije su, međutim, poptuno zamrle! Zgrada, ulica, grad, zemlja u kojoj živim nikada nije bila prljavija – u svakom pogledu, moralnom i ekološkom. Mogla bih da kažem da ideja o ozbiljnijem ličnom angažovanju na polju ekologije postoji kod mene više od dve decenije.

DRAGAN: Dugogodišnjim planinarenjem kao licencirani vodič, imao sam priliku da obiđem našu prelepu Srbiju uzduž i popreko. Nije bilo mesta kroz koje smo prošli kao grupa planinara a da nije bilo divljih deponija. I ono što je najtragičnije, naš narod ima običaj da to smeće baca u potok ili reku koja protiče u blizini ili kroz samo mesto stanovanja. Uvek je bilo zgražavanja, dok se u meni nije pojavilo pitanje, šta ja kao pojedinac činim da se to spreči? Tako se rodila ideja o organizovanju ekoloških akcija na kojima će se pozivati svi ljudi dobre volje, ljudi koji vole prirodu i svoju zemlju.

GORDANA: Od studija sam u različitim aspektima radila na ekologiji duše. Radila sam tekstove koji su bili vezani za različite duhovne pravce na planeti Zemlji. Od ezoterijskog hrišćanstva preko budizma, taoizma, šintoa do afričke domorodačke filozofije, što podrazumeva život u skladu sa prirodom.

NENAD: Od 2008. godine, zapravo još od ranije, ali te smo se godine moj kolega slikar, Dragoljub Jovičić i ja našli i rekli sebi da nešto treba da uradimo, da kroz umetnost i ekologiju prevaziđemo urbano otuđenje, kroz umetničke akcije - u vidu književnih večeri ili akcija vezanih za ekološke aktivnosti... Mislili smo čak da organizujemo i neku vrstu kluba, kako nam niko drugi ne bi krojio kapu, želeli smo sami da radimo, da sami sebi gazdujemo, pa tako i po pitanju ekoligije.

Jelena Molović

TL: Koja je organizacija stala iza vas i zašto?

JELENA: Iza mene, kao i celog projekta „Čisto i bistro”, stao je PSK Kopaonik, što je sasvim logično obzirom da su planinari jedna od grupa koje najviše vremena provodi u prirodi, uživamo u njoj i naravno da nam smetaju divlje deponije. Zapravo, bavimo se planinarenjem, jer obožavamo prirodu.

NATAŠA: Trenutno iza projekta „Čisto i bistro”, stao je PSK Kopaonik, ali se nadam da će se ubrzo uključiti i neke osnovne škole i druge organizacije, pošto su današnje školske aktivnosti gotovo poptuno odvojene od prirode, i pre su usmerene na puko ponavljanje nevažnih činjenica, podataka i jednačina nego na razvijanje svesti o prirodi, Zemlji i kosmičkom okruženju naše planete.

DRAGAN: Planinarsko skijaški Klub Kopaonik iz Beograda čiji sam član stao je iza ove ideje. To je jedan veoma ozbiljan Klub sa velikim brojem članova. Klub, koji sa iskusnim vodičima organizuje veoma ozbiljne planinarske akcije u zemlji i inostranstvu. Na čelu kluba su ljudi sa veoma razvijenom ekološkom svešću.

GORDANA: Iza nas stoji planinarsko skijaško društvo „Kopaonik“. Pravi ljudi iza pravog projekta, jer ko bolje razume prirodu od samih planinara.

NENAD: PSK „Kopaonik“ je stao iza nas, jer su planinari i te kako svesni životne sredine i pitanja njenog očuvanja. Lako su nas prihvatili i podržali našu akciju.

TL: Koji su vaši planovi?

JELENA: Pre svega okupiti ljude koji su zainteresovani da se očiste divlje deponije, prvo u Beogradu, a zatim i po planinama i rečnim obalama širom Srbije.

NATAŠA: Želim da pokrenem najpre sebe, svoju decu, članove porodice, prijatelje, učenike kojima predajem u školama i u planetarijumu. Prva radna destinacija trebalo bi da bude neki obližnji park.

DRAGAN: U okviru Kluba je već formirana komisija za Ekologiju, koja će se baviti organizovanjem ekoloških akcija (čišćenje divljih deponija). Sve to mora da se podigne na jedan viši nivo, kontaktirajući i sredstva javnog informisanja kao i čelnike pojedinih opština i regiona gde se nalaze divlje deponije.

GORDANA: Plan nam je da učinimo ovu našu lepu zemlju još lepšom, jer ona to zaslužuje. Plan nam je da kroz umetničko-ekološke projekte promenimo i podignemo svest građana, kako bi vodili više računa o sredini u kojoj žive. To ćemo, ako projekat zaživi, a verujemo da hoće, uraditi kroz mnoge ekološke akcije, ali i angažovanu umetnost.

NENAD: Što veći broj akcija. Mislim da je bitan ljudski kontakt. Kad ljudi zajedno rade, dele zajedničke emocije. Tad nema otuđenja, mnogo se lakše uspostavlja kontakt kroz rad. Planinari to znaju. Kad se penješ na planinu srdačno se pozdravljaš sa svakim sa kim se sretneš.

Isto tako, kad radiš sa nekim možete malo da govorite, ali se razumete. To je ta povezanost o kojoj govorim. Da li će to biti na nivou ulice, grada ili države, zavisi od države u kojoj živimo.

Gordana Petković

TL: Planirate li regionalnu saradnju?

JELENA: Naravno, osim Beograda, velikih divljih deponija ima širom Srbije i raduje me saznanje da svuda ima ljudi koji hoće da urade nešto za prirodu u svojoj okolini.

NATAŠA: Društvene mreže mogu u ovom smislu dobro doći za promociju pokrenutih aktivnosti i za organizovanje sličnih akcija i van naše zemlje.

DRAGAN: Da, svakako. Svestan da to neće biti baš tako lako. Treba istrajati u svemu tome. Na primer, ako grupa iz Beograda ode u neko selo u istočnoj Srbiji i očisti neku rečicu od plastičnog otpada, ako samo dvojici meštana tog sela proradi svest da treba čuvati svoju okolinu - mi smo uradili veliki posao.

GORDANA: Naravno. Kontaktirali bismo prevashodno Istru, Dubrovnik, Crnu Goru sa ciljem da ujedinimo snage u zajedničkom projektu čišćenja, u svakom smislu od materijalnog do duhovnog.

NENAD: Planiramo interkontinentalnu saradnju. Ništa manje.

TL: Šta se danas sve podrazumeva pod otpadom?

JELENA: Većina ljudi otpadom smatra sve ono što im nije potrebno, ne razmišljajući pri tom da postoji mogućnost recikliraja velikog dela otpada.

NATAŠA: Otpad odnedavno vidim kao neuništivi teret koji naša planeta mora da trpi na sebi, kao posledicu pojave ljudske rase. Nijedna druga živa vrsta ne pravi otpad i živi u skladu sa svojim okruženjem. Plastične kese su ono što mi svakodnevno smeta kada odlazim u kupovinu. Odnedavno nosim sa sobom platnenu torbu i ranac za pakovanje namirnica, a na pitanje prodavačica: „Da li želite kesu?” uvek odgovaram: „Ne, čuvam planetu.” Elektronski otpad, kablovi, neupotrebljivi tehnički uređaji, gomilaju se nezamislivom brzinom...

DRAGAN: Sve što se organski prirodno ne raspada, a to je plastika, staklo, metal…

GORDANA: Sve: od medicinskog otpada, preko tehnike, do flaša, plastičnih kesa i automobilskih guma, sa jedne, strane ali i postoje i, da se tako izrazim, duhovni zagađivači. Protiv njih ćemo se boriti tako što ćemo očistiti parkove, ulice, šume, ali i duhovni i kulturni prostor od šunda u muzici, književnosti, slikarstvu, fotografiji, dakle, u pitanju je kulturološka dekontaminacija. Treba da slavimo ne samo lepotu prirode, već i angažovanu sliku, reč, fotografiju, nešto što podiže svest ljudi, ne samo kod nas već i na celoj planeti.

NENAD: Otpad ne postoji. Postoje samo misli koje su otpad, koji materiju ubličuju tako da šteti ljudima i to se onda zove đubre. Materija se ne može uništiti, ona samo menja oblik, a od načina na koji čovek stupa u kontakt sa njom zavisi da li će ona biti umetničko delo ili ono što narušava zdravlje ili odnose među ljudima.

Nataša Stanić

TL: Šta su to divlje deponije?

JELENA: Mesta u prirodi gde se nelegalno odlaže smeće.

NATAŠA: To su mesta na kojima se najbolje vidi odnos čoveka, savremenog društva i konkretne lokalne ili državne zajednice prema prirodi. Zakoni koji postoje o uništavanju divljih deponija uglavnom se ne poštuju, a počinioci se preblago kažnjavaju. Pažnja medija uvek je na nekom političkom skandalu, privatnom životu neke muzičke ili sportske zvezde...

DRAGAN: Mesta koja nisu planski određena za odlaganje otpada.

GORDANA: To su toksini savremenog društva koje treba raskloniti, ostaviti negde iza nas, reciklirati i ne stvarati ih više. Treba podići svest stanovništva, kako ih ljudi ne bi ponovo stvarali.

NENAD: To je odraz taloga uma, odraz stanja misli, odraz letargije, ljubomore, mržnje, loših osećanja u materijalnoj sferi. Uglavnom letargije i sebičnosti. Ljudima je skupo da plate da se otpad odnese, pravilno razloži, odloži, pa ga izruče negde tajno, gde ne bi smeo da bude. To je pravi odraz lenjosti i sebičnosti.

TL: Kako se u našoj zemlji pojedinac oslobađa otpada (postoji li kod nas podela đubreta)?

JELENA: Definitivno ne postoji. Najčešće, ljudi ga odnose do kontejnera (u urbanim sredinama), nije retkost ni da kesu sa smećem izbace kroz prozor, na žalost. Kabasti otpad najčešće odnose do najbliže zelene površine, stvarajući tri tom divlje deponije, jer im je to svakako lakše i jeftinije nego da ga ovezu do gradske deonije koja je obično prilično udaljena od grada.

NATAŠA: Bacam svoj otpad u kontejner koji se nalazi u podrumu zgrade. Ne vidim kako jedan grad kao što je Beograd ne može da uloži novac u namenske kontejnere za staklo, papir, staru odeću (preko potrebnu ugroženim stanovnicima). Definitivno se novac pogrešno usmerava na luksuzne automobile, izbornu kampanju, tzv. „paukove“, vozila koja pune gradsku kasu pljačkajući sopstvene građane pod izgovorom nekakvog reda i sumnjivih saobraćajnih zakona. Urbane sredine postale su ne samo zagađivači nego i zlostavljači planete.

DRAGAN: Stanovnici gradova, bacanjem u kontejnere (često se dešava da stanovnici solitera svoje smeće bacaju kroz prozor na trotoar). U Beogradu se na žalost retko viđaju kontejneri za selekciju plastike, stakla, metala i papira. U unutrašnjosti kao što sam već rekao - u potok ili reku.

GORDANA: U minimalnim razmerama postoji, ali na žalost samo u velikim gradovima, po planinama gde su planinarske staze toga nema, a trebalo bi omasoviti.

NENAD: To je interesantno pitanje. Mnogi bi hteli da razdvajaju otpad (ali im to nije dostupno), jer to daje nadu u budućnost. Kad neko razlaže otpad on ulaže nadu u bolju budućnost i daje jedan vrlo optimističan stav, što je ljudima i potrebno. Stvara sebi neko dobro osećanje, da je dobro uradio tog dana. I veliki broj ljudi ima taj osećaj i želi da razdvaja otad, čak i do 70% ljudi bi to radilo bez nadoknade, ali toga kod nas još uvek nema.

Dragan Pavlović

TL: Ima li većina ljudi u Srbiji stav: „Ko je bacao đubre, taj neka ga i čisti“? I kako ga promeniti?

JELENA: Mislim da većina ljudi u Srbiji zapravo nema stav o smeću, prosto ga ne vidi ili se trudi da ga ne vidi. Malo ko razmišlja o tome da nešto treba ostaviti i narednim generacijama, a da to nisu samo zgrade... i smeće.

NATAŠA: Mediji i javnost uopšte, nisu u proteklih nekoliko decenija posvetili pažnju problematici odlaganja smeća i razvoju ekološke svesti i kulture svojih gledalaca i slušalaca. Pohvaljujem radio programe Radio Beograda 1, 2, i 202, gde se redovno emituju emisije o čistoći reka, zgrada, parkova, planina, vazduha i svega drugog što nam je neophodno za život, a ipak od nas samih biva uništavano... Zvuči besmisleno, ali tako je. Državni zakoni prilagođeni su ljudima koji su ih pisali, firmama i kompanijama koje su oni osnovali, a ne prirodi i ljudima koje zakon treba najstrože da ograniči u uništavanju prirode.

DRAGAN: Većina tako i misli. No, ne treba se na to obazirati. Našim primerom treba staviti do znanja da ne treba tako razmišljati.

GORDANA: Smatram da većina ljudi u Srbiji ima takav stav. Postoje ljudi, u koje spadamo i mi, znači manjina, koji ne razmišljaju tako. Ako većini ne podignemo svest, toksini i deponije će se vratiti i na fizičkom i na duhovnom planu.

NENAD: Imaju čak i gori stav: onaj ko želi da čisti koristi državne pare, ne da bi očistio to što je zapraljano već da bi imao ličnu korist, da bi oprao neke pare. Misle da se ti projekti ne rade zbog želje za čistijom prirodom, već zbog želje za bogaćenjem. To je još dalje od onoga: nisam ja ispraljo, neću ja da čistim. Mislim da je ispravan stav: ČITAJ KAKO JE NAPISANO, ČISTI KAKO JE ISPRLJANO, po Vuku! :)

TL: Kakakv odnos treba pojedinac da ima prema svojoj sredini?

JELENA: Kada bi svako imao makar elementarnu kulturu i samo malo brige, gradovi i priroda bi nam bili mnogo čistiji.

NATAŠA: Najdublje poštovanje, najbrižniji odnos, poput odnosa prema roditeljima ili deci. U stvari, priroda i jeste naš praroditelj, ali i nešto što će nas, poput naše dece, nadživeti.

DRAGAN: Treba da se odnosi sa puno, puno poštovanja.

GORDANA: Pojedinac treba da živi u skladu sa prirodom, ne treba da joj se divi i da je se plaši, već treba da uroni u nju.

NENAD: Čovek nije izdvojen već otvoren sistem i čini jedinstvenu celinu sa svojom okolinom, kroz nas prolaze sve materije koje prolaze kroz okolinu. Materija i energija teče kroz čoveka isto kao i kroz okolni prostor. Tako da, kakvo je stanje van čoveka tako je, kao u ogledalu, stanje u njemu. Ako je reka zapraljana znači da su i krvni sudovi čovekovi zaprljani. Analogija jednostavna i vrlo upotrebljiva. Ne može se reći: ovaj je čovek zdrav a ovaj nije kad, jer ako je priroda zaprljana, tada smo svi zaprljani.

TL: Zašto je za pojedinca važno da živi u zdravoj sredini?

NATAŠA: Zato što jedino u zdravoj sredini može da živi i traje zdrav pojedinac. Sve druge mogućnosti ne mogu da potraju.

DRAGAN: Zdrava sredina, zdrav život.

GORDANA: Ja ne vidim drugi način života. Animalni deo u čoveku izaziva toliko toksina na planeti Zemlji i od toga se treba kloniti i prerađivati ih i na tom planu treba podizati svest ljudi.

NENAD: Ne postoji pojedinac. Zdravlje je isto za pojedinca i okolinu - ako želi da održava svoje zdravlje čovek mora da misli o svojoj okolini i da je održava.

Nenad Vučković

TL: Smatrate li da pojedinac može mnogo toga da postigne u podizanju ekološke svesti?

JELENA: Pojedinac ne, mislim da bi ga većina gledala kao budalu, Don Kihota, ali više pojedinaca udruženih, koji će da sede na vratu raznim institucijama… Upornošću svakako može.

NATAŠA: Može, naravno, samo ako to želi. Ako svoj život nije podredio sticanju kapitala, ličnog bogatstva i interesa, onda da.

DRAGAN: Da, ličnim primerom pojedinac može da probudi ekološku svest kod mnogih.

GORDANA: Pojedinac može ako nas ima mnogo i svakim danom sve više, jer bez mase pojedinac ne može ništa da učiniti.

NENAD: Interesantno je šta sam primetio: mnogi pojedinačno deluju i nailaze na druge, koji isto tako pojedinačno deluju i istovetno misle. Na taj se način pronalazimo, jer obitavamo u istoj sferi, živimo istu ideju. Tad čovek shvata da nije sam, da nas je više, da nas je mnogo.

TL: Kako planirate da podignete ekološku svest kod građana?

JELENA: Smatram da pre svega treba edukovati najmlađe, obzirom da malo njih tu kulturu nosi iz kuće, u šta se možemo uveriti svaki dan na ulicama. Stvarno ne verujem da neko ko izbaci kamion šuta u Titov gaj svoju decu uči kako treba da čuvaju životnu sredinu.

NATAŠA: Ličnim primerom – čišćenjem ulaza, parka ispred zgrade. Važni su, takođe, sve više, postovi na društvenim mrežama, internet prezentacije, prilozi za časopise, knjige, predavanja...

DRAGAN: Organizovanim akcijama čišćenja okoline, razgovorima sa stanovnicima mesta u kojima se organizuje akcija, organizovanjem tribina i predavanja na temu ekologije i čoveka. Ali ono što je najvažnije, edukacijom dece, sa kojom treba početi od vrtića, dok u školama treba uvesti predmet: Očuvanje i zaštita životne sredine.

GORDANA: Edukacijom, svojim primerom i, konačno, svojim načinom života.

NENAD: Podizanjem lične ekološke svesti. Radom na sebi prvenstveno. Ne može čovek drugom da daje savete, mora prvo sam nešto da uradi da bi drugi poverovali u to što radi. Najvažniji je rad na sebi, pa tek onda na drugima. Bitno je reći da je svet savršen, a da mi nismo savršeni. Usavršavajući sebe, dolazimo do toga, shvatamo, otkrivamo da je svet savršen. Radom na sebi, čovek mora da dođe do tog uvida.

TL: Koliko su važni pogoni za reciklažu i postoje li oni kod nas?

JELENA: Pogoni za reciklažu su jako bitni i postoje kod nas, ali je to nedovoljno, plus građani nisu dobro informisani. Još uvek nemamo mogućnost da odvajamo smeće, mada nisam ni sigurna da bi se to „primilo” u Srbiji. Tek ponekad, možemo na TV-u čuti o reciklaži otpada i to je sve…

NATAŠA: Volela bih da posetim jedan takav Pogon i da se upoznam sa problematikom. Ne verujem da su na odgovornim mestima za tu problematiku dovoljno stručni ljudi, jer bi u protivnom podigli sve moguće alarme u dnevnoj štampi , TV emisijama, na radiju... Učinili bi makar nešto, osim što primaju platu i sede u nekoj mišijoj rupi.

DRAGAN: Veoma važni. U Srbiji koliko znam ima jedan ili dva, nisam siguran.

GORDANA: Bogami, neophodni su. Kod nas ima možda minimalni broj. Treba svakako povećati njihov broj.

NENAD: Važni su, svakako, ali da bi funkcionisali potrebno je da ceo sistem stoji iza njih. Proizvodi treba da budu planirani, projektovani - ne do trenutka kada se prodaju, nego do trenutka kada će ponovo da se iskoriste za proizvodnju. Mnogi su proizvodi planirani samo da bi se prodali i tu prestaje razmišljanje o materiji koja je u njima, odnosno razmišljanje o njihovoj nameni. Treba ih ponovo koristiti, ne dozvoliti da završe kao suvišna materija, kao neupotrebljive stvari. Ko dizajnira četkicu za zube, na primer, treba da je dizajnira tako da unapred smisli šta će dalje biti sa njom kad više ne bude dobra za pranje zuba. Možda četka iz četkice za zube može da se iskoristi dalje, ili plastika od koje je napravljena da se iskoristiti za nešto drugo. To važi za sve proizvode.

TL: Iako Klub planinara „Kopaonik“ stoji iza vas, ipak akcije ne možete da sprovedete bez saradnje sa lokalnim vlastima...

JELENA: Naravno da ne, kao i bez lokalnog stanovništva, privrednika… Duboko verujem da će lokalne vlasti imati sluha za naše akcije i da nam makar neće otežavati organizaciju.

NATAŠA: Podrška lokalnih vlasti mora da postoji, treba pronaći prave ljude i podrška neće izostati.

DRAGAN: Saradnja je obavezna, kako sa lokalnim vlastima tako i sa komunalnim firmama.

GORDANA: Moramo se povezati sa gradskim vlastima, ali i sa Zelenima, Mladim goranima, drugim ekološkim grupama iz Beograda i šire...

NENAD: Nekad se posreći pa vlasti imaju razumevanja, nekad ne. A mi radimo ono što je u našoj mogućnosti.

TL: Svaka akcija košta... Kako planirate da sakupite sredstva?

JELENA: Mislim da se mogu napraviti sponzorski (donatorski) ugovori sa autoprevoznicima, kad budemo išli negde van Beograda, zatim sa loklanim pekarama, restoranima, fast fud restoranima - za hranu učesnicima. Mislim da nam na tom polju lokalne vlasti mogu puno pomoći.

NATAŠA: To je veliki problem i ljudi koji se bave organizacijom ovakvih događaja, a ne samo učešćem u njima, imaju pred sobom ozbiljan i težak zadatak.

DRAGAN: Ovo je ozbiljno pitanje, i to će verovatno biti i najveći problem u celoj ovoj priči. Ali ne treba to da nas obeshrabri. Verujem da će se naći donator koji će stati iza ovog projekta koji je koristan za celu našu zemlju.

GORDANA: Pokušaćemo na državnom nivou i donacijama.

NENAD: Ja bih najviše voleo da sama ta delatnost može da izdržava samu sebe. Imam taj projekat - projekat sakljupljanja kućnog otpada - koji je pridavljen finansijama, malo para, a mnogo rada :)

TL: Smatrate li da bi svi koji se bave zaštitom životne sredine, počevši od državnih institucija do pokreta kao što je vaš, morali međusobno da sarađuju i koordiniraju svoje akcije?

JELENA: Svakako bi trebalo da sarađuju, jer je to nešto što se tiče svih nas.

NATAŠA: Naravno! Od fakulteta za ekologiju, televizija, dnevne štampe, škola, zdravstvenih institucija, skupština stanara, mesnih zajednica, gradskih vlasti, državnih organa, naučnih instituta...

DRAGAN: Da, svakako, treba se ujediniti.

GORDANA: To je neophodno za bilo kakav uspeh. Važan je pojedinac, ali samo ako nas ima više. To važi za sve naše planove na globalnom nivou.

NENAD: Šta se sve može, kad se Srbi slože... Teško da će se Srbi složiti po ovom, kao i po svim drugim pitanjima, ali da, mislim da treba da se povežu svi, da prevaziđu svoj ego i ujedine se, rade fizičke poslove, kao što je prikupljanje đubreta, i bolje će funkcionisati. Treba da prevaziđu tradicionalnu srpsku neslogu i time postignu ono što Srbi kao nacija još nisu ostvarili ni na jednom polju – a to je sloga.

Ivana Todorović, O.Š. France Prešern

TL: Vaša eko poruka?

JELENA: Samo udruženi možemo da ostvarimo konkretne rezultate.

NATAŠA: Od velikog broja planeta koje su poslednjih decenija otkrivene van Sunčevog sistema, jedino Zemlja ima uslove za život kakav poznajemo. Boravak čoveka na njoj bespovratno briše sa liste opstanka veliki broj biljaka i životinjskih vrsta, ne shvatajući da će jednom i sam doći na tu listu. Planeta će i dalje živeti, i bez nas.

DRAGAN: Sve što vidimo je Božanska kreacija, stvorena za nas ljude da uživamo i radujemo se. Umetničko, neponovljivo delo. Uništimo li to uništićemo sami sebe.

GORDANA: Bez čistog života na planeti nema čistog života u kosmosu.

Zeleno polje

na ležaju od slame

deca Zemlje

NENAD: Život je jedinstvena prilika za ostvarenje snova.

Tebi čista voda, nama prljave flaše - nije fer. Vrati nam čistu vodu, vraćamo ti tvoje flaše.

Dunav i Sava

Čitaj kako je napisano, čisti kako je isprljano!

Razgovor vodila

Tamara Lujak