``Tek poneki
odrasli Papalagi (belac) može da skače i trči kao dete. Kada hodaju, oni vuku svoje
noge i tela kao da stalno nose neki teret. Oni to poriču i kriju svoju slabost,
govoreći da su trčačanje, rvanje i skaknje ispod dostojanstva ponositog čoveka.
Ali to je samo izgovor, jer njihove kosti brzo postaju teške i krute, a sreća napušta
njihove mišiće. Njihov posao ih osuđuje na smrt. Svaki njihov `posao` nosi sa sobom
situ (kletvu) koja uništava život. Situ koja im šapuće slatka obećanja, dok, u isto
vreme, isisava krv iz njihovih tela.
U
Evropi ima više ljudi sa sivim licima, nego drveća na našim ostrvima. Razlog tome
je što u svom radu ne pronalaze nikakvo zadovoljstvo, što im taj posao proždire
svu sreću i ne dopušta im da urade bilo šta za sebe, iz čistog zadovoljstva, makar
neku sitnicu. Zato u srcima svih Papalagia koji rade, tinja mržnja. U njima živi
nešto poput okovane životinje, koja se stalno otima, ali koja ne uspeva da se oslobodi.
Ispunjeni mržnjom i zavišću, oni stalno upoređuju svoje poslove. Govore o vrednim
i manje vrednim poslovima, iako nijedan od tih poslova ne obavlja ništa do kraja.
Čovek nije samo ruka ili noga. On je sve to zajedno. Tek kada sva njegova čula i
udovi rade zajedno, njegovo srce može da bude zdravo i veselo. Umesto toga, kod
njih je samo jednom delu dopušteno da živi, dok sve ostalo ostaje mrtvo. To stvara
zbunjene, bolesne i očajne ljude. Život Papalagija koji rade, jeste košmar Oni to
ne shvataju, i kada bi mogli da me čuju šta govorim, sigurno bi me nazvali budalom,
jer sudim nešto o njima, a da nikada nisam imao neki posao, niti jedan jedini dan
radio poput nekog Evropljanina.
Ali,
nijedan Papalagi ne bi mogao da nam objasni - zašto bi trebalo da radimo više nego
što to Bog od nas traži: tj. samo onoliko koliko je potrebno da budemo siti, da
imamo krov nad glavom i da uživamo u pripremanju gozbi na seoskom trgu. Naš rad
nazivaju prostim, a za nas kažu da nam nedostaje trgovačka veština. Ali, zato svaki
pravi muškarac sa naših ostrva obavlja posao sa radošću, nikada sa tugom. Kada bi
bilo suprotno, ne bi radio uopšte. To je ono što nas čini drugačijim od
Papalagia. Kada priča o svom poslu Papalagi se uvek žali kao da mu neki teret lomi
kičmu. Naši mladići odlaze na polja taroa, natpevavajući se sa devojkama koje peru
svoje suknje u svežem potoku. Veliki Duh sigurno ne želi da naše kose posive zbog
nekog posla, niti da se vučemo okolo poput morskih puževa iz lagune ili da se gegamo
kao žabe po suvom. On želi da sve svoje poslove obavljamo ponosno i uspravno, da
ostanemo ljudi, srećnih očiju i gipkih udova, zauvek...
Kada
Papalagi kaže `ova palma je moja`, samo zato što raste ispred njegove kolibe, on
to kaže kao da ju je on izmislio. Palma ne pripada nikome... To je Božja ruka, koja
se pruža ka nama iz zemlje. Bog ima mnogo ruku... U njima možemo da uživamo, ali
ne i da kažemo:`Ova Božja ruka pripada samo meni`. A Papalagi upravo to govore.
U našem
jeziku lau znači `moje`, ali i `tvoje`. To je skoro jedno te isto. Ali u jeziku
Papalagia teško je naći dve reči čije se značenje toliko razlikuje kao što su `moje`
i `tvoje`.
Kada bi imali
makar malo zdravog razuma Papalagi bi sigurno shvatili - da ništa ne možemo da zadržimo
samo za sebe, da pripada samo nama, jer onda, kada naiđu teška vremena, ne bi smo
imali na šta da se oslonimo...
Pošto su
prestali da ga slušaju i počeli da izmišljaju svoje zakone, Bog je Papalagima
poslao mnoge opasnosti koje ugrožavaju njihovu imovinu. Poslao im je sušu
i kišu koje pustoše njihovo `moje`. Poslao im je oluju i vatru. A duboko u njihova
srca usadio je i ono najgore, strah. Strah je Papalagijev najveći posed. Njegov
san nikad nije miran, jer stalno mora da bude na oprezu, da mu neko preko noći ne
bi oteo sve ono što je nagomilao tokom dana. Njegove ruke i čula stalno su zauzeti
čuvanjem toga blaga. A to blago mu se danju i noću smeje u lice: govori mu da je
ukradeno od Boga, kinji ga i stalno mu donosi nevolje. Ali Bog je za Papalagije
smislio i nešto gore od straha. Poslao mu je rat između onih koji imaju malo ili
nemaju ništa i onih koji imaju mnogo. Ta borba je žestoka i besni danju i noću.
Ta borba donosi zlo svima i proteruje svu radost iz života. Oni koji imaju mnogo
trebalo bi da daju onima koji nemaju ništa, ali oni to ne žele... To što svi oni
kradu od Boga nikoga ne zabrinjava...``
Tiavea, samoanski poglavica
Časopis, Equinoxe br.6, Beograd
Нема коментара:
Постави коментар