Tiavea, samoanski poglavica

   ``Tek poneki odrasli Papalagi (belac) može da skače i trči kao dete. Kada hodaju, oni vuku svoje noge i tela kao da stalno nose neki teret. Oni to poriču i kriju svoju slabost, govoreći da su trčačanje, rvanje i skaknje ispod dostojanstva ponositog čoveka. Ali to je samo izgovor, jer njihove kosti brzo postaju teške i krute, a sreća napušta njihove mišiće. Njihov posao ih osuđuje na smrt. Svaki njihov `posao` nosi sa sobom situ (kletvu) koja uništava život. Situ koja im šapuće slatka obećanja, dok, u isto vreme, isisava krv iz njihovih tela.

     U Evropi ima više ljudi sa sivim licima, nego drveća na našim ostrvima. Razlog tome je što u svom radu ne pronalaze nikakvo zadovoljstvo, što im taj posao proždire svu sreću i ne dopušta im da urade bilo šta za sebe, iz čistog zadovoljstva, makar neku sitnicu. Zato u srcima svih Papalagia koji rade, tinja mržnja. U njima živi nešto poput okovane životinje, koja se stalno otima, ali koja ne uspeva da se oslobodi. Ispunjeni mržnjom i zavišću, oni stalno upoređuju svoje poslove. Govore o vrednim i manje vrednim poslovima, iako nijedan od tih poslova ne obavlja ništa do kraja. Čovek nije samo ruka ili noga. On je sve to zajedno. Tek kada sva njegova čula i udovi rade zajedno, njegovo srce može da bude zdravo i veselo. Umesto toga, kod njih je samo jednom delu dopušteno da živi, dok sve ostalo ostaje mrtvo. To stvara zbunjene, bolesne i očajne ljude. Život Papalagija koji rade, jeste košmar Oni to ne shvataju, i kada bi mogli da me čuju šta govorim, sigurno bi me nazvali budalom, jer sudim nešto o njima, a da nikada nisam imao neki posao, niti jedan jedini dan radio poput nekog Evropljanina.

      Ali, nijedan Papalagi ne bi mogao da nam objasni - zašto bi trebalo da radimo više nego što to Bog od nas traži: tj. samo onoliko koliko je potrebno da budemo siti, da imamo krov nad glavom i da uživamo u pripremanju gozbi na seoskom trgu. Naš rad nazivaju prostim, a za nas kažu da nam nedostaje trgovačka veština. Ali, zato svaki pravi muškarac sa naših ostrva obavlja posao sa radošću, nikada sa tugom. Kada bi bilo suprotno, ne bi radio uopšte. To je ono što nas čini drugačijim od Papalagia. Kada priča o svom poslu Papalagi se uvek žali kao da mu neki teret lomi kičmu. Naši mladići odlaze na polja taroa, natpevavajući se sa devojkama koje peru svoje suknje u svežem potoku. Veliki Duh sigurno ne želi da naše kose posive zbog nekog posla, niti da se vučemo okolo poput morskih puževa iz lagune ili da se gegamo kao žabe po suvom. On želi da sve svoje poslove obavljamo ponosno i uspravno, da ostanemo ljudi, srećnih očiju i gipkih udova, zauvek...

     Kada Papalagi kaže `ova palma je moja`, samo zato što raste ispred njegove kolibe, on to kaže kao da ju je on izmislio. Palma ne pripada nikome... To je Božja ruka, koja se pruža ka nama iz zemlje. Bog ima mnogo ruku... U njima možemo da uživamo, ali ne i da kažemo:`Ova Božja ruka pripada samo meni`. A Papalagi upravo to govore.

    U našem jeziku lau znači `moje`, ali i `tvoje`. To je skoro jedno te isto. Ali u jeziku Papalagia teško je naći dve reči čije se značenje toliko razlikuje kao što su `moje` i `tvoje`.

   Kada bi imali makar malo zdravog razuma Papalagi bi sigurno shvatili - da ništa ne možemo da zadržimo samo za sebe, da pripada samo nama, jer onda, kada naiđu teška vremena, ne bi smo imali na šta da se oslonimo...

    Pošto su prestali da ga slušaju i počeli da izmišljaju svoje zakone, Bog je Papalagima  poslao mnoge opasnosti koje ugrožavaju njihovu imovinu. Poslao im je sušu i kišu koje pustoše njihovo `moje`. Poslao im je oluju i vatru. A duboko u njihova srca usadio je i ono najgore, strah. Strah je Papalagijev najveći posed. Njegov san nikad nije miran, jer stalno mora da bude na oprezu, da mu neko preko noći ne bi oteo sve ono što je nagomilao tokom dana. Njegove ruke i čula stalno su zauzeti čuvanjem toga blaga. A to blago mu se danju i noću smeje u lice: govori mu da je ukradeno od Boga, kinji ga i stalno mu donosi nevolje. Ali Bog je za Papalagije smislio i nešto gore od straha. Poslao mu je rat između onih koji imaju malo ili nemaju ništa i onih koji imaju mnogo. Ta borba je žestoka i besni danju i noću. Ta borba donosi zlo svima i proteruje svu radost iz života. Oni koji imaju mnogo trebalo bi da daju onima koji nemaju ništa, ali oni to ne žele... To što svi oni kradu od Boga nikoga ne zabrinjava...``

      Tiavea, samoanski poglavica

       Časopis, Equinoxe br.6,  Beograd