 |
| Biti ili ne biti čovek, Dragoljub Jovičić |
Ime ovog pokreta nije izmišljeno, nametnule su ga
neprilike sa sve zagađenijom prirodom i ništa manje zagađenim ljudskim odnosima
kao i sa prodorom lažnih vrednosti u kulturu.
Objedinili smo u jedan pokušaj dve namere - da
utičemo, koliko je to u našoj moći, na razotuđenje čoveka i utoliko na njegov
duhovni povratak izvornim vrednostima prirode. Taj povratak ne bi bio Husoovski
a ni Robinzonovski. Ne bi odbacivao proverene tekovine civilizacije. Poveo bi
čovekovu savest na ona mesta iz kojih je ponikao, iz kojih je crpeo stvaralačku
energiju i na kojima je zasnovao ceo svoj opstanak. Na tim mestima, bez obzira
na to koliko ih je sam zatrpao materijalnim i duhovnih otpadom one proizvodnje
koja mu je bila nametnuta raznim profiterskim trikovima, on će se morati ne
samo opomenuti svojih egzistencijalnih dužnosti nego i nadahnuti za novo
stvaralaštvo. Prema tome, mi gledamo na očišćenje prirode kao na posredno
očišćenje čoveka (s tim što se ova rečenica može čitati kružno). Ako je čovek
neraskidivi deo prirode, a to niko ne pobija, onda je krajnje vreme da se
pokrene sve što misli i oseća kako bi bio sprečen bezumni atentat čoveka na
sopstvenu sredinu.
Većina svetskih jezika u ovom trenutku pretežnim delom
je u pisarskoj službi tračeva o izvikanim supermenima naše civilizacije i
šokantnim pojedinostima njihovih, za javnost stilizovanih, privatnih života; u
službi je lutrijskih sklonosti ljudske sreće i horoskopske pisanosti čovekove
sudbine...
Takva je biblija atomske ere - džepnog formata, džepne
sadržiner “džepne“ motivacije.
Živimo u vremenu koje na većini meridijana karakterišu
izvestan totalitarizam duhovne osrednjosti i premoć “talenata nad genijima“.
Carstvo osrednjosti je carstvo sa najmanje rizika i odgovornosti, sa najviše
spokojstva koje sve više dobija na ceni.
Čovek savremene civilizacije gotovo nagonski, a samim
tim i nekritički, beži, u svom slobodnom vremenu, od programiranih ritmova
profesionalne delatnosti, ali po inerciji, beži u programirane vidove slobode.
Engleski psihijatar Leng piše: „Oko nas su pseudo
događaji kojima se prilagođavamo sa lažnom svešću podešenom da takve događaje
vidimo kao istinite i stvarne, čak i lepe. Danas u ljudskom društvu istina leži
manje u onome što stvari jesu no u onome što nisu. Naše društvene stvarnosti
veoma su ružne ako se sagledaju u svetlosti prognane istine, a lepota gotovo da
više nije ni mogućna ako nije laž.
Šta da se radi? Mi koji smo još upola živi, možemo li
učiniti nešto više do da odrazimo propadanje oko nas i u nama? Možemo li
učiniti nešto više do da pevamo tužne i gorke pesme razočaranja i poraza?... Mi
smo ošamućena i izluđena stvorenja, stranci za svoje stvarno ja, stranci jedni
za druge i za duhovni i materijalni svet - ludi čak i sa idealnog stanovišta
koje možemo da naslutimo, ali ne i da prihvatimo.
Rođeni smo u svetu u kojem nas očekuje otuđenost.
Potencijalno, mi smo ljudi, ali u otuđenom smo stanju i ovo stanje nije
naprosto prirodni sistem. Do otuđenja kao naše sadašnje sudbine došlo je tek
kada su ljudska bića izvršila žestoko nasilje nad ljudskim bićima.“
Nikada ranije svetu nisu bili ovako preko i ovako
očigledno potrebni ljudi od mašte, invencije, duha. I nikada ranije svet nije
mogao da im ponudi ovoliko prostora i pobuda za maštanje... Pa ipak, slikarska
četkica se sve više izobražava u čatku, kamera u ključaonicu, pero u stroj,
scena u bordel, štampa u popis...
Suočeni smo s narastanjem političkih antagonizama koji
su gluvi pred kulturnim vapajem, pred egzistencijalnom nužnošću čovečanstva za
zajedništvom, te postaje sve važnije pitanje hoće li tradicionalne i aktuelne
poruke, u najširem smislu te reči, kulture kao oružja protiv svekolike
neslobode i banalnosti, moći prebroditi silna ograničenja što su tehnički tako
uspešno već prevladana.
U ovoj svojoj fizičkoj i duhovnoj pokretljivosti, čovek
današnjice pati od statičnosti i spore posrednosti svoje individualne moći od
sve striktnije društvene i profesionalne kanalisanosti ličnih energija.
Istodobno je posredstvom brze i masovne komunikacije rastrzan raznolikim
belosvetskim senzacijama koje mu se čine nadohvat ruke. I što mu se velika i
šarena predstava više približiva, to mu se njegov udeo većma čini beznačajnim i
jednobojno kostimiran. Neporažene volje, a prekraćenih i strogo regulisanih
moći, on ne pristaje da bude samo talac tzv. objektivnih zbivanja. Još jedan
uput iluzijama u kojima će, bez napora i bez nepredočenih opasnosti, neizmernom
agilnošću “nadoknaditi“ tu manjkavost u životu.
 |
| Urbane ćelije, Dragoljub Jovičić |
Čovek današnjice dežura širom sveta često i protiv
svoje volje, postaje jatak svega što se na zemlji događa, zateže nerve,
prenapreže i pregreva savest, gubi epsko spokojstvo lične nepozvanosti i
neodgovornosti za bilo šta što se događa van njegove avlije. Sa svih strana i
bez prestanka upozoravan je na odsudnu zavisnost svoje lične egzistencije čak i
od onoga što se događa geografski i moralno daleko od njega.
Ali baš zato što često nije ni u stanju ni u prilici
da akcijom pruži oduška svojoj prenapregnutoj savesti, da je odelotvori, sklon
je zavaravanjima, banalnim, mitomanskim iluzijama akcije u kojoj dobro
bezuslovno i bezizuzetno trijurafuje nad zlom. Pri tome je gotovo nevažan
karakter tog dobra i tog zla.
Kao da je čovek industrijske civilizacije umoran čak i
za igru, onu u kojoj bi se sav uneo, u kojoj bi istinski učestvovao. Kao da i
nju prepušta drugima, profesionalcima, dok se on zadovoljava praćenjem igre
poizdalje. To im dozvoljava da uštede napor kritičnosti.
Najmoćniji medij savremene civilizacije potencijalno
je najopasniji manipulant javnim mišljenjima i ukusom.
Estetski funkcionalne poruke su oplemenjene i mentalno
prodornije od spikerski intonirane vesti bez obzira na spektakularnost i brzinu
njenog plasmana, na njenu autentičnost, njen objektivizam ili njenu navijačku
opredeljenost. S obzirom na to da čovekova memorija nije ni skladište
industrijske robe, ni rolna izbušenih računarskih, kartica, već integralan deo
humanog prostora i selektivna funkcija humanog bića, dozvoljeno je
pretpostaviti da čak i netačan podatak u estetski razvijenom kontekstu manje “zagađuje“
receptivni aparat od tačne, ali industrijalizovane i nevažne vesti.
Čitav taj pogrebni ceremonijal uporno navađa naša čula
da važnost i smisao pojedinih dela i događaja merimo bleskom i bukom koji se
dižu oko njihovih protagonista, a ne neposrednim značenjem samih pojava.
U uzročnoj vezi sa ovim porivom samoobmane stoji i
jedna istorijska okolnost. Vek najvećih saznanja jeste i vek najcrnjih sumnji u
ljudskost smisla svih izvanrednih prodora u nepoznato. Inspirator i rukotvorac
tih pobeda - čovek, podozreva sopstvenu moralnu doraslost poduhvatima koje
preduzima i tekovinama koje poseduje. Svaki novi doprinos saznanju ujedno je i
nova proba savesti. Tu više moralnog zatišja nema.
Zato, mi nemamo iluzije da našim umetničkim delima i
ukupnim ponašanjem možemo preko noći, pa ni presudno, uticati na zatvaranje
rupe u zemljinoj atmosferi, očistiti đubretom zatrpane gradove, zaustaviti
najezdu lažnih vrednosti u svim vidovima masovne kulture... Mi ne gajimo opsenu
da je dovoljno skrenuti pažnju ljudima na ono što i sami vide da bi ih
probudili. Nas ne zanima da istražujemo praroditelje ovog postindustrijskog
greha. Gotovo je nevažno da li je do ovoga moralo ili nije moralo doći. Mnogo
je važnije da se pokuša učiniti kraj bacanju u oči prašine i dima bilo iz
fabričkih dimnjaka bilo iz bengalskih vatri lažne kulture. Takođe nas ne zanima
ni ko je kakve veroispovesti ni nacionalnosti ni političkih ubeđenja. Pred
opasnošću koja se nisko nadvila nad biološki i duhovni opstanak i razvoj
čovečanstva, svi smo jedno.
Ma koliko ogromna sredstva bila koja već danas treba
uložiti za fizičko očišćenje sveta, ipak su potrebne veće investicije mašte,
inventivnosti, duhovitosti u otklanjanju neizmernih naslaga duhovnog otpada
koji sve teže pritiska i guši mlade generacije. Šta u svemu tome može učiniti
ART za EKO?
Već smo rekli da se ne zanosimo utopijama lakoće i
brzine pa ni presudnošću umetničkih nastojanja da se uspostavi ljudima primeren
sistem vrednosti. Ali ono što umetnost i umetnici mogu, pod uslovom da i sami
ne podilaze najnižim ukusima, to je da što ubedljivije upozore: „Quo vadis
domine?“ (Kuda ideš gospodaru?). Gospodar sveta više nije samo profit po svaku
cenu, nego i duhovna inercija, površnost, prazno šarenilo, nedelotvorna buka i
bes. Nemoćan da to pojedinačno spreči čovek se ponekad svesno zaglušuje tom
pomamom savremenih medija, a tim i oglušuje o sopstvenu savest, o svoju duboku,
iskonsku potrebu da uspostavlja suštinske odnose sa drugim ljudima i da
zadovolji vapeću nužnost za sadržajnom pripadnošću.
Umetnost je pozvana danas više no ikada da ne bude
misionar nego da se samim svojim bićem, a to znači i tematski i motivski
suprotstavi komercijalističkim iluzijama za “2 groša“, fantomima brze slave,
utvarama probitačnih igara, svemu što za tren opsenjuje i od čoveka stvara
prevarenog kupca, bio on toga svestan ili ne.
Odavno je primećeno da umetnost ne sme biti sluškinja
ideologije i politike, jer time prestaje biti to što jeste.
Nijedan klasičan oblik kulturnog stvaralaštva ne bi se
smeo suprotstavljati tekovinama moderne civilizacije, i u vrtlozima savremene
socijalne drame, kultura, ma koliko slojevita, jedinstven je pokret ljudske
energije protiv svih, ne samo istorijskih, oblika čovekove porobljenosti.
Stvaralačka sloboda obavezuje u istoj meri u kojoj
pruža svima šanse, ali se ona ne sme izjednačavati sa proizvoljnostima i sa lažnim
krajnostima čiji je cilj plitka provokacija a ne doživljaj.
Banalnost šunda i kiča barometar je ljudskog duha -
nadolazi, sa svih strana navire kad god popusti poverenje u smisao ljudskog
življenja, kad se horizontu umali nada u postojanost osnovnih vrednosti, kad se
snovi i stvaralački polet zamenjuju malim planovima i računima, kad na
obzorjima ljudske misli zakasni svetlost koja otvara nove poglede.
Razlike između estetski slabog, ali estetski
ambicioznog dela i šund tvorevine je u tome što je u prvom slučaju banalnost
posledica neuspelog kreativnog napora da se banalnost estetski prevlada, a u
drugom je rezultat napora da bude što konjukturnije organizovana.
Samo totalitarni režimi moraju, radi očuvanja
sopstvenih doktrinarnih struktura, zaprečavati izbijanje libidiozne energije i
to ne zato što bi ona stihijno uzdrmala njihove tvrde građevine već prevashodno
zato što ta energija, u svom izvornom stanju ne bi mogla biti manipulisana, kanalisana,
dozirana i uprezana u podanička kola agresije, represije, torture, histeričkog
požrtvovanja.
Koliko je potkultura sveprisutna govori i to što
živimo u njoj, razume se ne samo vremenski nego i prostorno. Ne moramo se za
primer obraćati kičerajskoj arhitekturi, tu su primeri koji nas svakodnevno
okružuju.
 |
| Lišen stresa i visokog standarda, Dragoljub Jovičić |
Pod tobožnjim stvaralačkim eksperimentisanjem ne bi se
smeo prodavati rog za sveću, niti bi stvaralačka sloboda smela postati azil za
vešte i lukave, ali netalentovane i nedarovite, što je danas više no ikada
uzelo maha.
Svesni smo da umetnost nije prosvetitelj i da njena
funkcija nije ni pedagoška ni utilitarna. Ali još niko nije ustvrdio ni da je
umetnost voštani cvet pod staklenim zvonom.
Milijarde ljudi gledaju, slušaju, čitaju najvrednija
umetnička dela čiji je učinak neuporedivo dublji od šarenih laža čiji su tiraži
ogromni, ali čiji je život beznačajno kratak i, što je još važnije, čiji je
uticaj na ljude gotovo zanemariv.
Prema tome, mi pokušavamo da spasemo ljudsko vreme i
da usmerimo ljudsku pažnju na ono što će ih humano uzbuditi, a ne samo površno
golicati. Kao što čistač ulice uklanja smeće da ga ljudi ne bi raznosili sa
sobom, tako bismo mi voleli da u čišćenje sredine uključimo pre svega
oslobađanje ljudskog vremena od svih nanosa bezvrednog, sračunatog na
zalagivanje pažnje na potrošnju vremena kao komercijalnog artikla.
Preuzeto uz dozvolu Dragoljuba Jovičića sa:
http://www.magicni.com/srbija/ekoart.html
Нема коментара:
Постави коментар