ČISTO I BISTRO

``Tek poneki odrasli Papalagi (belac) može da skače i trči kao dete. Kada hodaju, oni vuku svoje noge i tela kao da stalno nose neki teret. Oni to poriču i kriju svoju slabost, govoreći da su trčačanje, rvanje i skaknje ispod dostojanstva ponositog čoveka. Ali to je samo izgovor, jer njihove kosti brzo postaju teške i krute, a sreća napušta njihove mišiće. Njihov posao ih osuđuje na smrt. Svaki njihov `posao` nosi sa sobom situ (kletvu) koja uništava život. Situ koja im šapuće slatka obećanja, dok, u isto vreme, isisava krv iz njihovih tela.

U Evropi ima više ljudi sa sivim licima, nego drveća na našim ostrvima. Razlog tome je što u svom radu ne pronalaze nikakvo zadovoljstvo, što im taj posao proždire svu sreću i ne dopušta im da urade bilo šta za sebe, iz čistog zadovoljstva, makar neku sitnicu. Zato u srcima svih Papalagia koji rade, tinja mržnja. U njima živi nešto poput okovane životinje, koja se stalno otima, ali koja ne uspeva da se oslobodi. Ispunjeni mržnjom i zavišću, oni stalno upoređuju svoje poslove. Govore o vrednim i manje vrednim poslovima, iako nijedan od tih poslova ne obavlja ništa do kraja. Čovek nije samo ruka ili noga. On je sve to zajedno. Tek kada sva njegova čula i udovi rade zajedno, njegovo srce može da bude zdravo i veselo. Umesto toga, kod njih je samo jednom delu dopušteno da živi, dok sve ostalo ostaje mrtvo. To stvara zbunjene, bolesne i očajne ljude. Život Papalagija koji rade, jeste košmar Oni to ne shvataju, i kada bi mogli da me čuju šta govorim, sigurno bi me nazvali budalom, jer sudim nešto o njima, a da nikada nisam imao neki posao, niti jedan jedini dan radio poput nekog Evropljanina.

Ali, nijedan Papalagi ne bi mogao da nam objasni - zašto bi trebalo da radimo više nego što to Bog od nas traži: tj. samo onoliko koliko je potrebno da budemo siti, da imamo krov nad glavom i da uživamo u pripremanju gozbi na seoskom trgu. Naš rad nazivaju prostim, a za nas kažu da nam nedostaje trgovačka veština. Ali, zato svaki pravi muškarac sa naših ostrva obavlja posao sa radošću, nikada sa tugom. Kada bi bilo suprotno, ne bi radio uopšte. To je ono što nas čini drugačijim od Papalagia. Kada priča o svom poslu Papalagi se uvek žali kao da mu neki teret lomi kičmu. Naši mladići odlaze na polja taroa, natpevavajući se sa devojkama koje peru svoje suknje u svežem potoku. Veliki Duh sigurno ne želi da naše kose posive zbog nekog posla, niti da se vučemo okolo poput morskih puževa iz lagune ili da se gegamo kao žabe po suvom. On želi da sve svoje poslove obavljamo ponosno i uspravno, da ostanemo ljudi, srećnih očiju i gipkih udova, zauvek...

Kada Papalagi kaže `ova palma je moja`, samo zato što raste ispred njegove kolibe, on to kaže kao da ju je on izmislio. Palma ne pripada nikome... To je Božja ruka, koja se pruža ka nama iz zemlje. Bog ima mnogo ruku... U njima možemo da uživamo, ali ne i da kažemo:`Ova Božja ruka pripada samo meni`. A Papalagi upravo to govore.

U našem jeziku lau znači `moje`, ali i `tvoje`. To je skoro jedno te isto. Ali u jeziku Papalagia teško je naći dve reči čije se značenje toliko razlikuje kao što su `moje` i `tvoje`.

Kada bi imali makar malo zdravog razuma Papalagi bi sigurno shvatili - da ništa ne možemo da zadržimo samo za sebe, da pripada samo nama, jer onda, kada naiđu teška vremena, ne bi smo imali na šta da se oslonimo...

Pošto su prestali da ga slušaju i počeli da izmišljaju svoje zakone, Bog je Papalagima poslao mnoge opasnosti koje ugrožavaju njihovu imovinu. Poslao im je sušu i kišu koje pustoše njihovo `moje`. Poslao im je oluju i vatru. A duboko u njihova srca usadio je i ono najgore, strah. Strah je Papalagijev najveći posed. Njegov san nikad nije miran, jer stalno mora da bude na oprezu, da mu neko preko noći ne bi oteo sve ono što je nagomilao tokom dana. Njegove ruke i čula stalno su zauzeti čuvanjem toga blaga. A to blago mu se danju i noću smeje u lice: govori mu da je ukradeno od Boga, kinji ga i stalno mu donosi nevolje. Ali Bog je za Papalagije smislio i nešto gore od straha. Poslao mu je rat između onih koji imaju malo ili nemaju ništa i onih koji imaju mnogo. Ta borba je žestoka i besni danju i noću. Ta borba donosi zlo svima i proteruje svu radost iz života. Oni koji imaju mnogo trebalo bi da daju onima koji nemaju ništa, ali oni to ne žele... To što svi oni kradu od Boga nikoga ne zabrinjava...``

Tiavea, samoanski poglavica

Časopis, Equinoxe br.6, Beograd

Praoblike onoga što danas nazivamo i poimamo kao „putopisno”, nalazimo na samim izvorištima pisane reči. Uzimajući u obzir sve do danas poznate rane spise putopisnog karaktera, može se reći da je prvo celovito delo ove provenijencije Homerova „Odiseja“. Spomenimo da je to i jedno od najuglednijih dela putopisne književnosti, te da je u njegovoj strukturi inkorporirano gotovo sve što u kasnijim epohama čini skelete različitih putopisno-pripovedačkih modusa.

Dalja geneza putopisne književnosti ide preko prvih satiričkih tekstova čiji je autor Lukijan, potom grčke sofističke pisane misli, koja putovanje korlira sa fantastičnim erotskim, za krajnji rezultat ima prve modele avanturističke književnosti.

U književnostima srednjeg veka najznačajnija dela putopisnog fona su: „Pesma o Aleksandru“, „Hercog Ernst“, „Fortunat“, „Ruodlib”. Već tada motiv putovanja na sveti grob postaje jedna od frekventnih, a isti će se protezati sve do današnjih dana, obrazujući krug dela koja se mogu okarakterisati kao putopisno-hodočasna. Renesansa je, posredstvom velikih geografskih otkrića, osobito stimulativno delovala na razvitak putopisne književnosti i kao krajnji produkt dala prvi putopisni roman, koji je mnogostrukim sponama bio povezan sa tadašnjim avanturističko-humorističkim romanom donkihotovske provincijencije. Pored Servantesa, u ovom kontekstu valja spomenuti i nemačkog pisca J. Vikrama.

Putovanje u daleke, izmišljene, hipotetičke ili pak stvarne, ali neistražene zemlje nalazimo inkorporirano u strukuturu utopijskog romana. Ključni autori su Mor, Kampanela, Sirano de Beržerak, Svift, Volter.

Pored ove razvojne linije putopisne književnosti, koja je pre svega u duhu satirično-humornog i fantastičnog pripovedanja, postojala je i druga, antipodska razvojna linija oličena u herojsko-galantnom romanu barokne fizionomije. Ovaj vid putopisne književnosti je znatno objektivniji, verodostojniji i u faktografskom smislu vredniji, ali zato je znanto zaostao u smislu estetske paradigme.

Naročit procvat putopisna književnost doživljava u XVII stoleću, koje je inače predstavljalo doba „Radoznalog putnika“. Rađa se i pomorski roman, potom biva ispisan čitav niz „robinzonada“, no poseban datum u genezi putopisne književnosti predstavlja objavljivanje „Sentimentalnog putovanja po Francuskoj“ Lorensa Sterna. U maniru kojim je ispisao svoja ostala dela, dakle, ležerno, digresivno, satirično, Stern je stvorio prvo delo putopisne književnosti koje u osnovi ima, ne putovanje samo po sebi, već njegovu psihološku projekciju na emotivnom ekranu putnika.

Osamnaesti vek, osobito kod Francuza, doba je minijaturnog putopisnog romana. Nemci u to vreme imaju osobenog junaka fikicionalne putopisne književnosti u liku barona Minhauzena. Od romantičara putopisca, značajno je spomenuti Hajnea, a nadalje je čitava plejada relevantnih pisaca, većinom romansijera, koji koriste putopisni skelet za svoja dela. Spomenimo samo neke: Kipling, Konrad, Vern, Mom, Klodel, Kokto.

U ovoj prologomeni, mahom smo se bavili uočavanjem „putopisnog“ u okvirima dela koja su po svojoj osnovnoj provenijenciji nešto drugo - dakle, romani, epovi i sl. Obzirom da nas, trenutno, ipak više interesuje ono što se danas podrazumeva pod pojmom putopisne književnosti u užem smislu reči, pokušaćemo rasvetliti ovaj modus na korpusu srpske književne baštine.

Pre svega recimo, da za putopis u užem smislu reči, smatramo tekst koji je nastao kao direktan produkt putničke inspiracije i koji se otelovljuje kroz prizmu stvarnog putovanja, te ne postaje integralnim delom prozne tvorevine čija je konačna svrha i idejnost drugačije fizionomije (dakle romana, memoara, novele, itd.). Kao rodonačelnik ovakvog putopisa u srpskoj književnosti smatra se Ljubomir Nenadović sa svojim delima „Pisma iz Grajsfelda“ i „Pisma iz Švajcarske“ nastalim 1852. godine. No i pored toga što nije u skladu sa gore navedenom definicijom putopisa u užem smislu, u kontekstu govora o počecima sprske putopisne književnosti moramo spomenuti Dositejevu autobiografiju „Život i priključenija“, a osobito njen drugi deo, koji je praktično i poslužio Nenadoviću kao model za prve tekstove. Drugi autori koji su prethodili Nenadoviću i koje takođe valja spomenuti su Joakim Vujić i Đorđe Magarašević. Naslov Vujićeve knjige je „Putešestvije po Serbiji 1828. Godine“, Vujić je, ustvari, po nalogu kneza Miloša, obilazio manastire po Srbiji i za potrebe kneževnog dvora sakupljao podatke o njima. No, bitno je drugačija situacija sa drugom knjigom ovog autora pod naslovom „Joakima Vujiča putešestvije po Valahiji, Moldaviji i Besarabiji“ iz 1829. godine (Budim), koja se osnovnim karakteristikama sasvim približava putopisnoj prozi u užem smislu reči. Isto se može reći i za knjigu Đorđa Magaraševića „Putovanje po Srbiji 1827. godine“. Iako se Vujić i Magarašević svojim delima ne primiču bogatom i u svakom smislu monumentalnijem putopisnom pripovedanju, kakvo je bilo Nenadovićevo, u kontekstu govora o počecima ove intencije u srpskoj književnosti njihova imena se ne bi smela zaboravljati. Inače XIX vek srpske književnosti, u svojoj ukupnosti, nije bio osobito bogat knjigama putopisne proze. Od autora koji su prevashodno pisali putopise, praktično ima smisla spomenuto jedino Nenadovića. Ostali relevantni putopisci ovog vremena prioritetno su se bavili drugim žanrovima - Simo Matavulj novelom i romanom, Kosta Trifković dramom, Branislav Nušić dramom itd.

Dvadeseti vek, a naročito njegov međuratni period, nesumnjivo predstavlja zlatno doba srpske putopisne književnosti. Izuzimajući Nenadovića i Matavulja iz XIX stoleća i nekoliko knjiga koje hronološki spadaju u poslednje decenije XX v. sve relevantno iz okvira srpskog putopisno-proznog izraza, nastalo je u ovom periodu. Dakako reč je o delima klasika srpske književnosti - Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Jovana Dučića, Isidore Sekulić, Ive Andrića, Stanislava Vinavera, Grigorija Božovića.

Zadnje decenije našeg vremena su izbacile neuporedivo više putonisnih naslova nego celi prethodni vek i pol. Sa bitno uvećanim mogućnostima putovanja došlo je i do znatno intenzivnijeg interesovanja za ovu proznu formu, tako da se, pored niza putopisnih dela „profesionalnih pisaca“, pojavljuje i ne manje knjiga autora čije životno opredelenje nije književnost, ali koji su se, potaknuti nesumnjivo moćnim inspirativnim porivima putovanja, latili pera. Napomenimo da se u krugu ovih dela nađe i poneki pravi biser putopisnog pripovedanja (na primer knjiga slavnog srpskog matematičara Mihaila Petrovića Alasa pod naslovom „Po gusarskim ostrvima“). Od onih koje „dušom i telom“ pripadaju književnosti valja spomenuti Desanku Maksimović, Oskara Daviča, Aleksandra Tišmu, Miodraga Pavlovića, Tvrtka Kulenovića, Milovana Danojlića, Stevana Pešića, Radivoja Šajtinca, Radmilu Gikić itd.

Geneza putopisa kao proznog žanra je sasvim specifična. Naime, putopis se pokazao kao veoma „žilava“ forma, često potpuno imuna na spoljne uticaje stilske epohe. Čak bi se moglo reći da je modus putopisnog pripovedanja od Dositeja, Vujića i Magaraševića pa do danas, gledano u globalu, pretrpeo tek neznatne izmene. Tako ćemo omiljenu formu putopisaca - formu pisama - nalaziti i kod Dositeja na koncu XVIII stoleća, zatim kod Magaraševića spočetka XIX, potom kod Nenadovića polovinom XIX i kod Isidore u XX veku. Shodno tome, gotovo da je izlišno baviti se hronološkom tipologijom putopisne književnosti. Njeni obrisi se tek pomalo zalelujaju na razmeđima velikih stilskih formacija, a sam pripovedački model u praksi nastavlja svoj evolucioni spori hod, obogaćen ponekom novom estetskom ili strukturalnom komponentom, ali ne bitno preobražen. Što dakako ne znači da je putopisna književnost amorfna ili pak šematizovana i ukalupljena. Naprotiv, ta prvobitna forma putopisa iznimno dugo opstojava zbog fleksibilnosti i slobodnih sfera ostavljenih za mnoštvo disdiplina duha koje se mogu izraziti pisanom rečju. Navedimo samo neke od intencija koje se sasvim harmonično slažu u mozaicima putopisne proze: etnološka intencija, didaktično-moralistična, istoriografska, antropološka, autobiografska, botaničko-zoološka, astronomska. Gotovo se može reći da je u formi putopisa, od njenih prapočetaka „sve bilo dozvoljeno“. No, obzirom da nas prevashodno zanima estetička dimenzija putopisa, odnosno putopis kao umetnička proza, načinićemo i jednu klasifikaciju koja će bitno izbrisati integralni mozaični snimak ovog žanra.

Prvu grupu tekstova, u toj ad hoc klasifikaciji, mogli bi smo nazvati reportersko-dokumentarističkim, uz napomenu da ove odrednice poimamo u nešto širem značenju no što je to uobičajeno. Dakle, za reportersko-dokumentarističke tekstove smatramo putopisne tekstove kod kojih je izrazito naglašena istorijsko-kulturno-geografska komponenta; kod kojih je povećan koeficijent egzaktnosti uopšte, a sam pripovedač pomaknut u drugi plan i ne osobito eksponiran. Najznačajniji reprezenti ove intencije u XIX stoleću su Vujić i Nušić, a u XX veku Đorđe Radenković. Na drugom polu su tekstovi antipodskih svojstava, odnosno putopisi koje ćemo nazvati meditativno-refleksivnim. Reč je o onoj tendenciji koja ima prapočetke u Sternovom „Sentimentalnom putovanju“, gde osnovni cilj nije prenošenje spoljnih manifestacija putovanja, već njegova psihološka projekcija na emotivnom ekranu putnika. Dakako, pripovedač je svim svojim bićem prisutan u tekstu, i u toj prisutnosti čak ponekad neobjektivan ili ostrašćen, a sam tekst često digresivan, fragmentaran. Ilustrativne primere za rečeno, nalazimo u tekstovima koji sačinjavaju zasebnu podgrupu i koji za predmet bavljenja imaju hodočasnički put do Svetog groba ili nekog drugog svetog mesta. Hodočasno-putopisni tekstovi su primetno učestali u XIX veku. Posebno uspelu putopisnu prozu sa meditativno-refleksivnim predznakom, u dvadesetom veku su ispisali Milovan Danojlić, Tvrtko Kulenović, Desanka Maksimović, Mitrofan Hilandarac. Za ilustraciju odnosa autora meditativno-refleksivnog putopisa prema samom činu putovanja naročito je indikativan sledeći citat iz knjige „Mehanika fluida“ Tvrtka Kulenovića: „Avion se uzdiže, leti, a meni je sasvim svejedno, bar na početku, šta će se iz njega videti. Za istinskog putnika putovanje nije gledanje nego stanje, za njega je to pretpostavka za zadubljivanje, za meditaciju, kao što je za neke kaluđere to bilo gledanje u vlastiti pupak.“ Treća grupa putopisnih tekstova nastaje stapanjem i prožimanjem prethodna dva modela i može se nazvati meditativno-reporterskom. U estetskom smislu ovaj pripovedački modus je najzahvalniji i najpogodniji za putopisnu prozu koja pretenduje i na informativnost i na više umetničke dosege. Kompoziciono i strukturalno mnogo kompaktniji od tekstova iz prethodne solucije, ovi pripovedački izdanci, sa druge strane ostavljaju dovoljno prostora i za čistu putničku meditaciju i poetski diskurs. Nesumnjivo da je srpska književnost najbogatija upravo ovakvim putopisima. Ključni predstavnici u XIX veku su: Ljubomir Nenadović i Simo Matavulj, a u XX stoleću Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić. Jovan Dučić, Ivo Andrić, Stanislav Vinaver.

Problem putopisne proze zadnjih decenija je u njenom sve naglašenijom dokumentarističkom karakteru. Čak i vrsni pisci, koje prepoznajemo po poetikama izrazitog oneobičavanja, stvaraju putopisne knjige faktografski, dokumentarno ili dnevnički kodirane, a upravo takva putopisna književnost, u konkurenciji sličnih sadržaja koji se sve učestalije prezentuju putem TV mreže, nema gotovo nikakvih šansi i preti da jedan žanr vanredne tradicije i iznimnih predispozicija prikaže u lažnom svetlu oveštalosti i anahronije.

Saša Radonjić

Saša Radonjić, Rečnik srpske putopisne proze, str. 213-21, Novi Sad, 1995.

Izvor: http://www.hellycherry.com/2014/04/putopisi.html, 12.4.14.

ČISTO I BISTRO

RUBRIKE

среда, 21. мај 2014.

OTKAZUJE SE EKOLOŠKA AKCIJA „ČISTO I BISTRO“ – OČISTIMO KOŠUTNJAK

Svet i kako ga ulepšati

уторак, 20. мај 2014.

Tiavea, samoanski poglavica

понедељак, 19. мај 2014.

Svet i kako ga ulepšati

недеља, 18. мај 2014.

Putopisi

субота, 17. мај 2014.

Milko Grbović, Cvetocid 2