Dragan Pavlović, Kavkaz: Stremiti ka visini je stremiti ka Bogu

U pojedinim trenucima ceo svoj život vidite na dlanu i shvatite vrednost postojanja.



Kavkaz ili Zakavkazje ledena je planina, divovskih grebena i glečera. Proteže se 1500 kilometara između Crnog mora i Kaspijskog jezera, između Rusije i Gruzije, na granici Evrope i Azije. Ovo područje je od davnina naseljeno, tako da ima dugu, ali i burnu istoriju. U srednjem veku celo područje osvojili su Arapi.

Kavkaz je dugo vremena bio na granici tri velika carstva otomanskog, ruskog i persijskog. Celo područje Kavkaza 1918. godine ušlo je u sastav Saveza Sovjetskih Republika, prvo kao Transkavkaska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika, do 1936. godine, kada su formirane armenska, gruzijska i azerbejdžanska SSR. Nakon raspada SSSR-a, celi region Kavkaza čine tri države: Armenija, Azerbejdžan i Gruzija.

Severni Kavkaz je pod suverenitetom Rusije, tako da ga mnogi ne ubrajaju u ovu regiju, iako je prirodno celi region Kavkaza nedeljiva celina. Danas je ovo područje sa margina prošlosti ponovo postalo zanimljivo, kako zbog položaja, tako i zbog velikih prirodnih bogastava, zbog čega je region Kavkaza danas politički vrlo nestabilan.

Najviši vrh Kavkaza je zapadni Elbrus, visok 5642 metra. Najviši je vrh Evrope i alpinisti sveta više ne smatraju najvišim vrhom starog kontinenta Mon Blan (4807 m) u Francuskoj, već Elbrus u Rusiji. Ovaj ugašeni vulkan čine tri vrha: jugozapadni (5600 m), istočni (5642 m) i zapadni (5642 m).

Prve planinare Kavkaz je privukao 1807. godine kada je na jedan od njegovih vrhova - Kazbek (5047 m) pokušao da se uspne H. J. Klaprot. Kavkaska vojska je 1829. godine organizovala, pod rukovodstvom generala Emanuela, ekspediciju na Elbrus. Desetog jula te godine vodič Kiral Haširov je stupio na istočni Elbrus. Mnogo godina je trebalo da prođe dok vrhovi Kavkaza nisu postali sastajalište evropske planinarske elite. Engleska ekspedicija bila je među prvima. Godine 1874. uputila se u moćan planinski lanac na kraju sveta, bar im je tako izgledalo, i osvojila zapadni Elbrus.

Doći do Kavkaza kopnenim putem kolima, mini busem ili autobusom poseban je podvig i avantura, a za pojedince i pravo mučenje u zavisnosti kako ko doživljava ovakvo putovanje. U svakom slučaju ostaje u sećanju.

Dvadeset šestoro učesnika ekspedicije krenulo je na Kavkaz, u organizaciji planinarskog društva „Radnički“ iz Beograda 28. juna 2009. u 23.30 časova ispred opštine Novi Beograd, u dva mini busa spremna da prevale nepunih 3000 km u jednom pravcu. Grupa je bila nacionalno mešana, Jugoslavija u malom, nedostajali su nam samo Slovenci da bismo bili kompletni.

Pošto je procedura za dobijanje vize za prolazak kroz Moldaviju prilično komplikovana, odustao sam ove godine od te rute, iako bi nam skratila put za čitav jedan dan. Vozač Rajko, koji već treći put učestvuje u našoj ekspediciji, detaljno je razradio maršutu kretanja kroz Rumuniju, Ukrajinu i Rusiju.

Prvi dan putovanja četvorotočkašem na tako daleko odredište najteži je. Potrebno vam je da se, napustivši komfor prostranog stana, naviknete na skučen prostor mini busa. Već drugog dana vam je lakše, a trećeg vam je sasvim svejedno.

Putujući kroz Ukrajinu, a pogotovo kroz Rusiju stičete utisak da prolazite kroz zemlje prave hajdučije. Harač koji nameću carinski službenici i policija neopisiv je. Da biste brže prošli granicu, to jest da vas ne bi bez razloga držali po 5-6 i više sati, sa svakim kontaktom carinskim službenicima stavljate po 10 eura u pasoš, kako bi vam sredili papirološke formalnosti. Ako to ne uradite, sigurno ćete čekati drugu, pa čak i treću smenu carinskih službenika, u ovom slučaju bogova, jer se tako i ponašaju.

Ali to nije kraj, jer posle samo nekoliko pređenih kilometara zaustavlja vas policija, optužujući vas za izmišljeni prekršaj. Tada na scenu stupa novčanica od, recimo, 10 dolara, stavljena u vozačku dozvolu. To ljubazni policajac sa zadovoljnim smeškom, da ne vidi kolega, stavlja u đžep i preteći prstom pokazuje kako je velikodušan pa vam ovog puta oprašta, sa rečima „vodite računa kako vozite“.

Još jedna komična scena na ovom avanturističkom putovanju je Darkovo pražnjenje bešike, koje ga je koštalo, verovali ili ne, 20 eura. Stali smo, u kasnim večernjim satima, pored puta na mestu koje je bilo najosvetljenije, sa parkiranim kamionoma, noseći se mišlju - gde kamiondžije staju, tu je najbolja hrana. Posle nekoliko minuta pojavljuje se kampanjola sa policijom i ukorom: nepropisno smo parkirali vozila. Prvo su tražili 100, ali su se zadovoljili sa 20 eura i 200 rubalja, koje sam tog trenutka imao kod sebe. Nesrećni Darko kojem je prigustilo, nije ni primetio da je u blizini toalet (a odmah pored njega i nekoliko devojaka (sa makroima) koje nude blic usluge), nego je stao kraj prvog žbuna. Ali ne leži vraže, budno motre policajci: to je remećenje javnog reda i nepristojno ponašanje i Darka hoće da hapse! E tada nastupa Rajko sa dobrim ruskim naglaskom. Pogadjanje je bogami trajalo skoro sat vremena i policajci najzad pristadoše na 20 eura. Nastavismo put i najzad, drugog jula, oko podneva, stigosmo u region Kavkaza, u selo Elbrus. Smeštaj u alp lageru, alpinističkom kampu, Adolsju koji se nalazi na visini od 1800 m. Raspremanje, podizanje šatora i upoznavanje sa pravilima u kampu i okoline.

03.07. Prvi aklimatizacioni dan. Ne možete doživeti masiv Kavkaza tako što ćete se direktno popeti na masiv Elbrus i tamo raditi aklimatizaciju, sa povećavanjem visine. Šteta je ne obići i druge predivne doline, a verujte, ima ih mnogo.

Sa dobro raspoloženom grupom krenuo sam ka glečeru Irik. Pre toga prošli smo kroz selo Elbrus, pa stazom koja nas vodi uzvodno, duž reke Irik, do izvora mineralne vode, koja izvire ispod jedne stene, pa pored prirodnih skulptura, sličnih onima u Đavoljoj varoši.

Laganim hodom, uživajući u predivnom prizoru načičkanih snežnih vrhova koji su nas dramatično okruživali, dostigli smo visinu od 3200 m. Pravili smo poveću pauzu, i posmatrali vrh Udžbe, koji čine dva identična vrha - razlika u visini između njih je nekih desetak metara. Jedini naš čovek koji je, u vreme bivše Jugoslavije, izvršio prečenje (hodanje grebenom) Udžbe, bio je poznati alpinista Zvonko Blažina. Do današnjih dana niko iz Srbije nije ponovio njegov uspeh. Ubrzo je uledio povratak u kamp.

04.07. Drugi aklimatizacioni dan. Uspon na Čiget 3460 m.

Obično se iz naselja Čiget ide uspinjačom do 2700 m, pa laganim hodom do 3640 m. Na vrhu smo zatekli poveću grupu planinara, a među njima i dva planinara iz Slovenije. Nismo propustili priliku da ih pozovemo na grupno fotografisanje, tako da smo bili kompletni: Jugoslavija u malom.

Usledio je silazak do mesta Čiget i konzumiranje kavkaškog šašljika (ovčetina na žaru) i piva. Vrativši se u kamp, počeli smo sa pakovanjem opreme za sutrašnji dan - jer nas je Elbrus nestrpljivo čekao.

05. 07. U 10 h sa spakovanim stvarima i kompletnom zimskom opremom, prijavivši grupu gorskoj službi spašavanja, prevozom krećemo ka Azau, mestu na 2000 m odakle počinje uspon Gondolom na 3000 m. Dalje nas čeka stanica Mir na 3500 m, pa još jedna tura uspinjačom do Garabašija na 3700 m.

Radičević Negoslav iz P. D. „Kopaonik“ odlučio je da krene pešice od Azaua na 2000 m do Prijuta ađinacat na 4200 m, što je i uradio. Mi smo ratrakom (vozilom sa gusenicom, koje se koristi za čišćenje skijaških staza) sve teške stvari prebacili na 4200 m, a sami laganim hodom stigli do Prijuta i podigli logor - šatorski smeštaj. U to je i Nego stigao.

Počinju da se osećaju i prvi simptomi visinske bolesti kod pojedinaca, u vidu glavobolje, mučnine i usporenih pokreta. Po podizanju logora sledi topljenje snega, jer je svako od nas svestan da mora dnevno da popije od 3 do 4 litre vode, jer je to jedan od glavnih uslova, pored dobre aklimatizacije i fizičke spremnosti pojedinca, da se izađe na vrh.

06.07. Dan predviđen za aklimatizaciju. U 9 h krenuli smo laganim hodom ka glavnom usponu, Skali Pastuhovoj na visini od 4800 m. Od nas dvadeset šestoro samo Jelena iz Mostara nije krenula, jer joj je zbog velike visine bilo jako loše. Ostala je u svom šatoru pod uslovom da se, ako joj se stanje pogorša, odmah spusti niže.

Tokom aklimatizacije predhodnih dana formirale su se dve grupe, brža i sporija. Odmah sam doneo odluku da na glavnom usponu ostanu dve grupe, brža na čelu sa Milanom Radovićem iz P. D. „Komova“ iz Podgorice, jer je to čovek koji ima veliko iskustvo na velikim visinama, dok sam ja vodio sporiju grupu. Do Skale Pastuhova na 4800 m trebalo nam je 2,5 sata, što je jako dobro. Zadržali smo se jedno sat vremena i vratili u bazu. Jeleni je bilo mnogo bolje, tako da je i ona tog dana povećala visinu na 4600 m.

07.07. Ustajali smo kad je ko hteo, jer je u planu za ovaj dan bilo da se odmaramo i pratimo prognozu, pa tek u 23.00 h krenemo na završni uspon. Ekspedicije obično kreću na uspon oko 2.00 posle ponoći, dok neki koriste ratrak da ih doveze do Skale Pastuhove i odatle kreću na uspon. Tako uglavnom rade agencijski penjači (oni koje angažujete preko putničke agencije). Mi smo smatrali da samo pravi planinari započinju uspon od baze.

Vreme nam je bilo naklonjeno i pored toga što su se na nebu pojavili uznemirujući oblaci. Krenuli smo u 23.00 h, po već utvrđenom planu i redosledu: Milan napred sa jačom grupom, a ja sa sporijom. Pun mesec nam je osvetljavao stazu, koja je ovom prilikom bila jako dobro obeležena, štapićima sa zastavicom na vrhu, tako da čeone lampe skoro da nam nisu bile potrebne.

Često sam pravio kratke pauze, kako bismo popili koji gutalj vode. Blizu Skale Pastuhove na skoro 4800 m saznao sam da je Aca odustao od daljeg uspona. To me je začudilo, jer je bio u punoj snazi i dobro aklimatizovan, uz to još i glavni fotograf (dogovor je bio da ga povremeno pustim napred kako bi napravio fotografiju cele grupe pri usponu). U međuvremenu mi i Dušan iz Podgorice odustaje. On je imao problem sa novim cipelama, nažuljile su ga, pa sam pomislio da je to glavni uzrok odustajanja. Osećati bol na tim visinama oduzima mnogo energije.

Izlazak sunca dočekao nas je na samom prevoju, na visini od 5300 m, pri temperaturi od - 20 stepeni. Milan je sa svojom grupom bio na izohiptičnom delu nedaleko od nas. Hladnoća je ulazila u svaku poru našeg tela, bez obzira na dobru opremu, jer smo još uvek bili u senci, pa smo požurili na sunčanu stranu.

Na ovom delu počinju i najveće krize kod penjača, jer ih čeka duga izohiptična strana, savlađivanje visine od 350 m, dok se vrh nigde ne nazire, što prosto ubija volju za daljim usponom. Ono što je najbitnije za vođu ekspedicije je da grupa ima poverenje u njega, što je u ovom slučaju i bilo, naročito ljudi koji se prvi put susreću sa velikom visinom. To poverenje ne sme da se izigra. Tempo sam tako prilagodio da je odgovarao celoj grupi, nije bilo zamora i bespotrebnog trošenja energije, što je i najbitnije. Bili smo kompaktna grupa bez razvlačenja.

Posle kratke pauze krenuli smo dalje. Pred nama je bio nagli uspon: staza koja vodi izohipsom skoro 300 metara u visinu. To je na neki način i najteži deo uspona, ne s tehničke strane, već pre iscrpljujući. Savladavši taj deo, ispred nas se nalazio još jedan, manji. Izlašli smo najzad na zaravan, odakle se video vrh u obliku male piramide.

Odatle nam je trebalo nekih tridesetak minuta do vrha. Stigli smo iscrpljeni, ali radosni. Usledilo je čestitanje i slikanje. Ubrzo počinju da pristižu i ostali planinari, tako da se odjednom stvorila gužva. Krenuli smo iz baznog kampa u 23.00 h, prva, jača grupa stigla je na vrh u 6.30, dok je slabija stigla u 8.00, što je fantastičan uspeh.

Usledio je silazak, koji nije bio nimalo lakši od uspona. Dok smo se spuštali, iscrpljeni od umora i visoke temperature, koja je iznosila oko + 30 stepeni, pri svakom koraku klecala su nam kolena. U 14.00 svi smo bili u logoru. Milanova grupa, s obzirom da se ranije spustila, odlučila je da se spusti do baznog Adolsju kampa, što je i učinila. Nama je ostalo da još jednu noć provedemo na 4200 m, pa da se sledećeg dana spustimo do baze.

Šta se dešavalo u međuvremenu u visinskom logoru? Aca je odustao od daljeg uspona na 4800 m, kao i Dušan, koji je bio jako iscrpljen, tako da su se zajedno spustili do logora. Došavši do logora po mraku, svako je otišao u svoj šator na spavanje.

Sutradan ujutro Acu je, pored sunčevih zraka, probudio i neobičan kašalj, koji se čuo iz Dušanovog šatora. Ustavši, kako nam je kasnije pričao, naglo je ušao u šator i zatekao Dušana kako se kašljući, guši u krvavim ispljuvcima. Dušan je bio u tako lošem stanju da ga nije ni prepoznao. Spremivši ga, Aca ga je bukvalno izvukao iz šatora i polako, sa velikim naporom, spustio do ratraka, udaljenog nekih 200 metara. Spustio se do zičare, pa Gondolom do Azaua i prve ambulante, gde je Dušan primio injekciju. I pored toga morao je hitno u bolnicu, udaljenu nekih 30 km.

Aca nije mnogo razmišljao, već je iznajmio taksi i odvezao se do bolnice gde je smestio Dušana. Na putu do bolnice prošli su pored nekoliko policijskih punktova postavljenih zbog terorističkih napada. A saznali su da će biti uveden i policijski čas.

Aca se baš u to vreme vraćao iz bolnice i nije mu bilo ni malo prijatno da vidi cevi automata uperene u taksi vozilo, ali policija je bila obaveštena da je Dušan prebačen u bolnicu, tako da je povratak vozila već bio najavljen. Kako je imao rezervisanu sobu u hotelu, tako se Aca dva naredna dana lepo odmarao u društvu zanosnih Ukrajinki. Pa nek ide život!

Sve smo ovo saznali tek pošto smo sišli sa planine, kao i podatak da je Dušan pre uspona bio na velikom petrovskom postu, što je dodatno doprinelo iscrpljivanju njegovog organizma. Tog dana 09. 07, posle okrepljujućeg tuširanja u Adolsju krenuli smo za Srbiju, svrativši pre polaska u bolnicu po Dušana. Pustili su ga, uz dijagnozu teške upale pluća, davši mu pregršt injekcija koje mu je tokom putovanja davala naša doktorka Jelena Zovko iz Mostara. I pored toga, Dušanu je na putu ka Rostovu bilo jako loše. I dalje su ga tresle visoka temperatura i groznica.

Nije, međutim, Dušan bio jedini sa ozbiljnim problemima na ovom putovanju. Aleksandar Đajić - Đaja iz planinarskog društva „Komovi“ dobio je promrzline na levom nožnom palcu pri usponu na Elbrus. Na prevoju gde je temperatura bila najniža, oko - 20 stepeni, osećao je hladnoću, no bilo mu je teško da izvadi jaknu iz ranca. A telo u takvim uslovima reaguje neverovatno. Da bi zaštitilo unutrašnje organe ono apsorbuje perifernu temperaturu, tako da, ako nismo dobro obučeni, može doći do promrzlina. Tako je na Đajinom palcu izbilo dosta neprijatnih plikova. Odlučili smo da ujutro, kad stignemo u Rostov, posetimo bolnicu.

Bilo je pet ujutru kada smo ušli u grad. Parkirali smo se na starom, poznatom mestu, na parkingu velikog keja reke Don. Po keju su tumarali pijani mladići i devojke, vraćajući se iz noćnog provoda. Taksijem smo vozač Rajko, Dušan, Đaja i ja otišli do prve gradske bolnice. Bilo je rano, pospan portir otvorio nam je vrata i uveo nas u prijemno odeljenje, gde nas je sačekala ljutita korpulentna medicinska sestra. Ubrzo se pojavio i dežurni lekar, nadut od spavanja. Dah mu se osećao na alkohol. Nije krio ljutnju, pričao je nepovezano, tako da ga Rajko i pored dobrog poznavanja ruskog jezika ništa nije razumeo. Oni nas uputiše da idemo dalje, najbolje u urgentni centar. Pokupili smo se i izašli iz ove horor priče.

Petnaestak minuta kasnije, stigli smo u urgentni centar. Zgrada novoizgrađena, a unutra sve u pločicama - nije nam bilo jasno zbog čega, ali smo ubrzo shvatili zašto - unutra je bio pravi horor. U jednoj prostoriji sa zidovima poprskanim krvlju, leži na stolu mladić sav krvav. Nekoliko minuta kasnije u urgentni centar ulazi momak sa krvavom glavom i uplakanom devojkom koja pokušava da ga uteši. Vidi se da je udarac dobio u tuči. Za njima ulazi devojka sa velikom masnicom na oku. U jednom uglu sedi čovek zavijene glave i krvavog lica, sav prljav. Đaja se krsti i pita: „Šta je ovo?“

Uredno smo se prijavili na šalteru, tako da je posle nekih pola sata došla ljubazna doktorka i pregledala Dušana. Saopštila nam je da može da nastavi put sa određenom mu terapijom. Došao je i Đaja na red. Dva mlađa doktora zaključila su da je prst u ozbiljnom stanju i da moraju da ga obrade. Skinuli su mu promrzlu kožu i nokat. Đaja se opet krsti jer, nisu mu dali anesteziju. Posle sat vremena, pošto je dobio nokat kao suvenir, vratili smo se družini koja nas sa nestrpljenjem čekala.

Put smo nastavili ka Odesi, gde smo stigli narednog dana. Ceo dan proveli smo u kupanju i razgledanju prelepog grada. U Beograd smo stigli 13. jula u 5.00 ispred opštine Novi Beograd. Usledilo je grupno fotografisanje, zagrljaji pred rastanak, uz obećanja da ćemo se još viđati.

Od 26 učesnika ekspedicije 20 je izašlo na vrh Elbrus 5642 m.

Zahvaljujem se svim učesnicima na ukazanom mi poverenju kao vođi, sa nadom da ih nisam razočarao i izneverio. Zahvaljujem se na prelepom druženju i uzajamnom poštovanju. Neko je rekao: pred Bogom smo svi isti. Kada to čovečanstvo shvati, na planeti će zavladati harmonija i mir.