Poglavica Sijetl: Da li me sada čuješ?

Kako se može prodati ili kupiti nebo, toplina zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako ne posedujemo svežinu vazduha i iskričavost vode, kako ih onda možemo kupiti? Svaki deo ove zemlje je svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svaka peskovita obala, svaka magla u gustim šumama, svaki vedri i brujeći insekt sveti su u uspomeni i iskustvu mog naroda. Biljni sokovi koji struje drvećem nose uspomene Crvenog čoveka.

Mrtvi Belog čoveka zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu da hode među zvezdama. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu prelepu zemlju, jer ona je mati Crvenom čoveku. Mi smo deo zemlje kao što je i zemlja deo nas. Mirišljavi cvetovi su nam sestre; jelen, konj, veliki orao - oni su nam braća. Stenoviti grebeni, sočne livade, toplokrvni poniji i čovek - svi pripadaju istoj porodici. Tako, kada nam Veliki Poglavica iz Vašingtona šalje reči da želi da kupi našu zemlju, od nas traži mnogo. Veliki Poglavica nam obećava da će odvojiti mesto za nas na kome možemo živeti udobno. On će biti naš otac a mi njegova deca.

Razmotrićemo vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Jer, ova nam je zemlja sveta. Ova blistava voda koja teče potocima i rekama nije samo voda već krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, morate zapamtiti da je ona sveta, i morate svoju decu učiti tome da je sveta i da svaki sablasni odraz u bistroj vodi jezera govori o događajima i uspomenama iz života mog naroda. Žuborenje vode je glas oca moga oca.

Reke su nam sestre, one nam utoljuju žeđ. One nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju morate zapamtiti i učiti vašu decu da su reke naše i vaše sestre, i stoga prema njima treba da ste dobri kao prema svakoj sestri.

Znamo da Beli čovek ne razume naš način života. Jedan deo zemlje mu je isti kao i bilo koji drugi, jer je on stranac koji dolazi u noći i od zemlje uzima šta god mu treba. Zemlja mu nije brat, već neprijatelj, i kada je osvoji nastavlja dalje. On za sobom ostavlja grob svog oca i ne mari mnogo. Ne mari što oduzima zemlju od svoje dece. Grob njegovog oca, i pravo stečeno rođenjem njegove dece su zaboravljeni. On tretira svoju majku - zemlju, i svog brata - nebo, kao stvari koje se mogu kupiti, opljačkati, i prodati poput ovaca ili sjajnih perli. Njegov apetit će prožderati zemlju i iza sebe ostaviti samo pustoš.

Ne znam. Naš se put razlikuje od vašeg. Crvenog čoveka bole oči od pogleda na vaše gradove. Nema mirnog mesta u gradovima Belog čoveka. Nema mesta gde bi se moglo čuti otvaranje lišća u proleće ili šuštanje krila insekata.

Izgleda da samo buka vređa uši. A šta je život ako čovek ne može da čuje usamljeni plač divokoze ili razgovor žaba oko jezerceta u noći? Ja sam Crveni čovek i ne razumem mnogo. Indijanci više vole meki zvuk vetra koji preleće jezercetom i miris samog vetra okupanog podnevnom kišom, ili namirisanog borom.

Vazduh je dragocen Crvenom čoveku jer sva bića dele isti dah - životinja, drvo, čovek - svi oni dele isti dah. Izgleda da Beli čovek ne primećuje vazduh koji udiše. Poput čoveka koji danima umire on je utrnuo od smrada. Ali ako vam prodamo našu zemlju, morate zapamtiti da nam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj duh sa svekolikim životom koga podržava.

Vetar koji je našim pradedovima dao njihov prvi udah daje im i zadnji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju, morate je držati zaštićenom i svetom kao mesto gde čak i Beli čovek može otići da okusi vetar zaslađen livadskim cvećem.

Razmislićemo o vašoj ponudi da kupite našu zemlju. Ako odlučimo da je prihvatimo, načiniću jedan uslov - Beli čovek mora se ophoditi prema životinjama u ovoj zemlji kao prema braći. Ja sam divljak i ne razumem nijedan drugi način. Video sam hiljade trulih bizona po prerijama koje je ostavio Beli čovek, ubivši ih iz zabave. Divljak sam i ne razumem kako kuljajući gvozdeni konj može biti važniji od bizona koga ubijamo samo da bismo preživeli.

Šta je čovek bez životinja? Ako bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Jer, šta god da se dogodi životinjama, uskoro će se desiti čoveku. Sve stvari su povezane. Nije čovek tvorac razboja života već samo vlakno u njemu - šta čini sa razbojem čini sa samim sobom.

Morate učiti svoju decu da je zemlja što im je pod nogama pepeo naših pradedova. Tako, da bi poštovali zemlju, recite svojoj deci da je zemlja bogata životima naših rođaka. Učite svoju decu kao što smo mi podučavali našu, da nam je zemlja mati. Šta god zadesi zemlju, uskoro snađe sinove zemlje. Ako čovek pljuje na zemlju, pljuje na samoga sebe. Ovo znamo: zemlja ne pripada čoveku, već čovek pripada zemlji. Toliko znamo. Sve stvari su povezane poput krvi koja ujedinjuje jednu porodicu. Sve stvari su povezane... Čak i Beli čovek, čiji je Bog hodao i govorio sa njime kao prijatelj sa prijateljem, ne može da bude izuzet od slične sudbine. Možda smo, nakon svega, braća. Videćemo... 

Jednu stvar znamo koju će i Beli čovek jednom otkriti: naš Bog je isti Bog. Sada mislite da Ga posedujete kao što želite da posedujete našu zemlju, ali ne možete. On je Bog ljudi, i Njegovo saosećanje je podjednako za Belog i Crvenog čoveka. Zemlja Mu je dragocena, i povrediti zemlju znači iskazati nepoštovanje prema njenom tvorcu. I bledoliki će nestati, možda i brže od ostalih plemena. Zagađujete svoje krevete i jednog ćete se dana ugušiti u vlastitom izmetu. Ali u svom poginuću jasno ćete blistati snagom Boga koji vas je doveo ovde i iz nekog posebnog razloga dao vam nadmoć nad ovom zemljom i Crvenim čovekom.

Sudbina je za nas misterija, jer ne razumemo zašto se kolju bizoni, krote divlji konji, sveta mesta u šumi zagađuju čovekovim smradom i pogled na zrela polja prlja žicama koje govore.

Gde je čestar? Nestao. Gde je orao? Odleteo. Došao je kraj življenju i počelo je preživljavanje.