Svakome bi trebalo odrediti
da putuje, s vremena na vreme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što
je neophodno. Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu
hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mesto, čovek prihvata sve
uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena
mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposeti njegov
osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak
starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek
trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mjesto i
nametnute uslove.
Meša
Selimović
Нема коментара:
Постави коментар