PRIČA: Svetlana Radosavljević, Nemušti jezik

Govor postoji od postanka sveta, svi se nekako sporazumevaju. Ljudi, ptice, ribe i sva živa bića imaju nekakav znakovni život. A taj jezik koji je nemušti, poznat je samo retkim ljudima. To je dar.

Razumeti kako se ribe sporazumevaju ili ptice, pa čak i zmije za Milinka ne beše problem. Zastao bi usred rada ostavio motiku i slušao ptice kako se razgovaraju. Nije mogao da objasni odakle mu taj dar, ali mogao je da čuje njihove glasove kao glasove ljudi i često bi se smejao na suprugino pitanje:

- Šta te to zasmejava?

- Kakve su ove ptice, ko i vi žene, znaju šta se dešava u treće selo i ogovaraju po nekog.

- Bog s tobom, pa ptice pevaju, kako ogovaraju – rekla bi žena, uvređena poređenjem.

Milinka je znanje nemuštog jezika činilo srećnim, uvek je imao šta da čuje.

Tako dok je čekao da mu trgovac izmeri šećer, on ču dve kese smokija kako pričaju:

- Znaš, pre ovoga bila sam fina dama i u mene je bio upakovan parfem – reče jedna.

- Ne hvali se, ja sam bila držač zlatnog prstena koji je mnogo vredeo – reče druga.

- A pre, pre i još pre, ja sam čuvala kraljičinu krunu, e kako su tad na mene pazili, to su srećna vremena bila, a sad, sad dođe dete, pojede smoki, a mene baci na ulicu. Gaze me prolaznici, nosi vetar, a često neki gladan pas razdere svu kesu i tad me čistači konačno pošalju u korpu, a onda ta divna reciklaža.

- Jeste draga moja, kako je težak život kese koju bace na ulicu, kad bi to samo znali potrošači.

- Dva kilograma Milinko, treba li ti još nešto – upita Milinka trgovac.

- Dve kese smokija – reče Milinko i pokaza na kese u rafu.

Trgovac zgrabi bucmastom rukom, ali ne uze jednu od one dve kese koje su razgovarale, već neku drugu koja je ćutala.

Milinko vrati trgovcu ćutljivu kesu i potraži onu drugaricu koja je ostala u rafu.

- Baš si ti čudan čovek Milinko, smoki, smoki, svaka kesa ista – reče trgovac.

U torbi dve su kese zahvalno pričale o Milinku kako nije hteo da ih razdvoji, ali su pričale i o tome šta ih sve čeka kad deca potroše smoki, kakva će im biti dalja sudbina.

Milinkova deca pojedoše smoki i kesu baciše u dvorište. Milinko ih pozva te kese zajedno staviše u kantu. Tamo se, u tišini, dve kese site ispričaše. Jednoj je ovo bio deseti život, dok je druga bila mnogo starija, živela je svoj pedesti život.

Kad dođe kamion pun otpada, Milinko pripremi i svoju kantu. Iz kamiona je dopirao tihi smeh i razgovor mnogih plastičnih ambalaža koji samo on razumede. Sve su mahom bile vesele što će promeniti svoj oblik i što će se po ko zna koji put probuditi na nekom rafu, kao neko drugi, neko lep i nov.

I zato Milinko gde god nađe neku kesu ili neku plastičnu flašu, poklopac ili bilo šta bačeno, odmah podiže sa zemlje i stavlja u korpu, jer samo on zna koliko je kesama teško kad su bačene, a kako se raduju reciklaži i ponovnom životu.

Tako predsednik opštine pozva Milinka i ponudi mu da ga zaposli u gradskoj čistoći, jer su svi bili primetili tu posebnu osobinu ovog mirnog i dobrog zemljoradnika i svi su predložili da se takav kao čistač zaposli.

Milinko je bio radostan što će nesrećnim kesama, odbačenim čašama i mnogim drugim stvarima moći još više da pomogne, jer sad je imao kolica i metlu. Sve nesrećnice biće sada podvrgnute reciklaži i biće nove i lepe, i dečja ruka hrliće ka njima kad budu stajale pune na nekom od rafova u prodavnicama.

Niko nikad nije saznao za Milinkov dar. Nikome nije želeo da kaže da razume nemušti jezik, jer bi mu se svi smejali i začikavali ga. Govorili bi mu da je to nemoguće i da je lud čovek.

Dugo, sve do svoje penzije, ovaj divni čovek pomagaše svima na ulici: starici da pređe ulicu, ranjenog psa odneo bi veterinaru, bezbroj bi kesa pokupio i omogućio im da ponovo budu drugačije, nove i srećne.

Pričao bi priče svojoj unukici, stalno bi joj govorio kako je slučajno čuo kako kese pričaju na ulici, a unukica je slušala i počela i sama da brine o čistoći i spasavanju kesa. Nije želela da budu iste, već je priželjkivala da joj se uvek vrate, nove i drugačije.

Tako Milinko i unukica uz svaku kesu bombona ili kesicu koja obavija krem bananicu, pa čak i onu koja uvija finu čokoladu sa rižom, ispredaju i poneku priču.

- Šta je deda bila ova kesa, pre nego je postala držač za olovke?

- Bila je možda kesa za smoki.

Unukica tada crta olovkom dedine priče i tako i sama saznaje priče koje je deda od kesa čuo.

Kako je stario, tako je deda Milinko sve manje čuo predmete kako govore. Počeo je da se pita da nije sebe ubedio da zna nemušti jezik, da nije to u svojoj mašti smislio i dobrim srcem prihvatio. Tada je čuo unukicu kako sa kesom od barbike razgovara, pa i barbiku lutku pita:

- Reci mi šta si bila pre ti keso i ti lutko? – i kako odgovara - Dobro, ti si bila lopta, a ti kesa za olovke.

Dedine oči napuniše se suzama. Shvatio je će i njegova unuka znati jezik dobrote i da svima će pomagati. Tako će, kad umre, imati naslednicu koja zna nemušti jezik, koji bi mnogi mogli naučiti i drugima reći da nauče.