„Jesi
li zvao Agenciju za zakazivanje?“, upita Bukuljka nestrpljivo.
„Jesam“,
Bihor nije stigao ni da kroči u stan, kad ga žena salete sa pitanjima.
„Šta
kažu? Koliko traže?“, pocupkivala je nervozno u hodniku.
„Previše.
Nemamo mi te novce“, umorno će Bihor. Odložio je kaput na čiviluk, poljubio
ženu u kosu i uputio se ka dnevnoj sobi. „Moraćemo ipak da čekamo u redu“,
rekao je preko ramena.
„Da
čekamo u redu?!“, iznenadi se Bukuljka. „Znaš li ti šta to znači?!“
„Znam“,
Bihor klonu u fotelju i uzdahnu. Protrljao je lice rukama, kao da želi da otre
umor koji se nakupio preko dana.
„Proteže
se celim gradom! Prolazi kroz najmanje dva predgrađa, obuhvata tri opštine!“,
nastavila je Bukuljka, zabrinuto posmatrajući muža. „Znaš li koliko ljudi čeka
u njemu?! Nikad nećemo doći na red!“
„Moramo
da pokušamo“, čovek utonu u fotelju i podiže noge na sto. „Nikad nećemo
zaraditi pare koje Agencija traži.“
„Ali
uvek će biti onih koji mogu i oni će uvek ići preko reda! Tako možemo da čekamo
doveka!“, uzrujano će žena. Stajala je sve vreme u vratima i posmatrala muža u
neverici. Zar će da odustane tako lako, pitala se.
„Pa
opet, ne vidim drugog načina“, umirivao ju je Bihor. „Napravio sam satnicu:
uklopio sam tvoj i moj posao, tvoje i moje roditelje, još ako bismo mogli da
uključimo tetku i teču - mogli bismo čak da imamo i neki slobodan dan“, izlagao
je samouvereno plan. „Ne gledaj me tako“, zastade, primetivši ženin zabrinut
pogled. „Sve sam razradio. Ako se detaljno budemo držali plana i svaki slobodan
trenutak proveli u redu, dete ćemo moći da izvedemo u park kroz svega tri
godine.“
Uzasssssss, ali to nas ceka....
ОдговориИзбриши